NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti (Mk.9,49). Nešto pre ovoga Gospod je govorio o tome da je neophodno biti spreman na žrtve svake vrste i na svakojaka dela samoodricanja, sa ciljem da se istraje na dobrom putu. Žrtve treba prineti bez razmišljanja, pa makar bile dragocene, kao oko, ili neophodne, kao desna ruka. Jer, ako budeš žalio da prineseš takvu žrtvu, i usled toga skreneš sa pravog puta na krivi, bićeš prinuđen da u budućem životu stradaš večno. I tako, prinosi žrtvu – mučnu i žalosnu ovde, kako bi tamo izbegao mučenje. Bez ovdašnjeg ognjenog očišćenja nije moguće spasti se od večnog ognja. Svako ko želi da se spase dužan je da bude posoljen ognjem, da prođe kroz ognjeno očišćenje. Svi smo mi, po zakonu stvaranja, dužni da sebe prinesemo na žrtvu Bogu. Međutim, svi smo mi nečisti. Zbog toga treba najpre da se očistimo, kako bismo postali žrtva prijatna Bogu. Međutim, onaj ko počne da se čisti, da iz duše odstranjuje strasti, oseća bol kao od žeženja ognjem. Dejstvo unutrašnjeg samoočišćenja je slično dejstvu ognja kojim se čisti metal. Metal nema osećanja. Kad bi ih imao, osećao bi istovremeno i čišćenje i žeženje. Isto to se dešava i sa čovekom koji sam sebe čisti. Čisteći se, on kao da sav biva žežen ognjem. Očišćavajući oganj prolazi kroz sve njegove delove, kao što so prodire u soljeno telo. I samo onaj ko se očišćuje, biva prava bogougodna žrtva. Zbog toga je neophodno da svako bude posoljen ognjem, slično kao što se u Starom Zavetu svaka žrtva solila pre prinošenja na svespaljivanje.

UTORAK

A što je Bog sastavio čovek da ne rastavlja (Mk.10,9). Tim rečima Gospod utvrđuje neraskidivost braka. Ukazan je samo je dan zakonit povod za razvod – nevernost supružnika. Šta treba raditi ako dođe do teškoća? Pretrpeti! Imamo opštu zapovest: „Nosite bremena jedan drugoga“. Tu zapovest treba prvenstveno da ispunjavaju supružnici. Izbegavanje trpljenja umnožava neprijatnosti i sitnice uveličava do te mere da izgledaju velike kao stena. Ali, zbog čega nam je dat um? Da ravnamo životni put! Blagorazumnost nadvladava protivrečnosti na koje nailazi. Ako to nadvladavanje nedostaje, znači da nema životne blagorazumnosti, da nema htenja da se dobro shvati stanje stvari, ili da se u životu nema drugi cilj osim naslade. Sa prestankom naslađivanja, prestaje i međusobna trpeljivost. Što se ide dalje, razvod je sve bliži. Što se više banalizuju ciljevi života, češće se javljaju razvodi i češće dolazi do privremenog nezakonitog življenja. Izvor, dakle, toga zla je u materijalističkom pogledu na svet i život.

SREDA

Sa kakvom se samo ljubavlju Gospod odnosi prema deci (Mk. 10,13-16)! Da, i ko se prema njima ne bi odnosio sa ljubavlju? Što duže čovek živi, sve više voli decu. Kod njih se može videti svežina života, čistota i neporočnost naravi – stvari koje ne mogu da se ne vole. Gledajući na nevinost detinjstva, ponekima dolazi misao da ne postoji prvorodni greh i da svaki čovek pada sam, dospevajući u odrasli uzrast i susrećući protivnaravstvena stremljenja kojima je teško suprotstaviti se. Svako pada sam, ali prvorodni greh ipak postoji. Apostol Pavle u nama vidi zakon greha koji je suprotan zakonu uma. Taj zakon se, kao seme, u početku ne vidi, ali se, potom, otkriva i zavodi čoveka. Slično tome, rođeni od gubavih roditelja, do izvesnog uzrasta na sebi ne ispoljavaju gubu. Kasnije, međutim, ona se otkriva i počinje da ih razjeda, isto kao i njihove roditelje. Šta je bilo sa gubom od tog vremena? Sakrivala se unutra. Tako se prvorodni greh do izvesnog vremena sakriva, a zatim izlazi napolje i čini svoje. Sredina u kojoj se živi može mnogo doprineti prigušivanju ili raskrivanju tog greha. Kada uokolo ne bi bilo grehovnih povoda, sakriveni greh ne bi imao čime da se hrani. On bi se, može biti, sam po sebi osušio. Međutim, naša beda je u tome što u okolini uvek biva mnogo onoga što mu služi za hranu. Mnogo je greha i u svakom pojedincu i u društvu. Pa ipak, nas ništa ne primorava na greh. Greh je uvek delo slobode: bori se i nećeš pasti. Pada jedino onaj ko neće da se bori. Zbog čega, pak, nećemo da se borimo? Za htenje ili odsustvo htenja nema pravila: „Hoću zato što hoću, i neću zato što neću!“ Samovlasnost je izvorno načelo. Dalje od njega se ne može ići.

ČETVRTAK

Neko se obratio Gospodu sa pitanjem: Učitelju blagi, šta mi treba činiti da nasledim život večni? (Mk.10,17). Šta je podstaklo ovo pitanje? Zar nije postojalo Pismo? Zar nisu svake subote čitali zakon za sve? Postojalo je sve – i Pismo, i njegovi tumači. Međutim, u društvu nije postojala jednomislenost. Zbog toga je dolazilo do zabune. Fariseji su govorili jedno, sadukeji drugo, jeseji svoje, Samarjani svoje. U Galileji su se, može biti, čula i mnogobožačka učenja, i svako je isticao svoje učenje sa ubeđenjem. Onaj ko je revnovao za svoje spasenje dolazio je, prirodno, do pitanja: „Šta treba raditi i čemu slediti kako se ne bi pogubila duša?“ Naše stanje je vrlo slično tadašnjem. Kakvih samo kod nas nema učenja i u školama i u društvu i u literaturi! Ravnodušni se zbog toga ne brine, ali onaj kome nije svejedno kakvom učenju sledi ne može a da ne traži rešenje. Šta on treba da radi? Kakvo on rešenje može naći? Onakvo kakvo je dao Spasitelj: veruj i živi kao što je zapovedio Bog, a ljudska učenja ne slušaj. Neka oni samo pričaju svoje. I govor naučnika mnogo puta je sličan glasinama i modi: danas jedno a sutra drugo. Ti, pak, pazi jedino na reč Božiju koja ostaje vavek. Ono što je Gospod zapovedio nikakvo mudrovanje ne može da zameni. Sve će se obavezno ispuniti. Jer, Sud će biti po reči Gospodnjoj, a ne po našem umovanju.

PETAK

Čuvši reč Gospodnju da je bogatima teško ući u Carstvo Božije, učenici su pomislili: Pa ko se onda može spasti? Gospod je na to rekao: Ljudima je to nemoguće, ali Bogu nije; jer sve je moguće Bogu (Mk.10,27). Nemoguće je pobediti strast srebroljublja bez dejstva blagodati na srce. Bez blagodati Božije se ne može izaći na kraj niti sa bilo kojom drugom strašću, niti sa bilo kojim grehom koji živi u nama, kao uostalom, ni sa njegovim porodima. Blagodat Božija se daje po veri u Gospoda, u tajnama svete Crkve. Drži se čvršće svete Crkve Božije, i svih njenih običaja, te će sila Božija, koja pomaže svako dobro, uvek biti sa tobom. Pri tome se, međutim, uvek sećaj da su osvećujući životvorni običaji samo sredstva a ne cilj. Zbog toga im prilazi samo radi toga da bi pod njihovim dejstvom oživeo i razvio blagodatne sile koje su u tebi sakrivene, i da bi, zatim, kao silan muž koji je gotov na svako dobro delo, izašao na svoju delatnost. Ako u sebi zadržiš ono što si primio i ne daš mu da se ispolji u dobrim delima, nećeš biti ispravan, isto onako kao što nije ispravan ni onaj koji se otuđuje od svega crkvenog. Zbog revnitelja pobožnosti koji ne revnuje po razumu, sami običaji blagočastivog života se podvrgavaju prekorima. Ipak, to ne oduzima značaj samim običajima i ustrojstvima, i ne opravdava mudrijaše koji se od njih otuđuju samo iz tog razloga.

SUBOTA

Ne možete služiti Bogu i mamonu (Lk.13,16). Podeljena misao i podeljeno srce čine da čovek nije podesan ni za šta: dvojedušan čovek nepostojan je u svim putevima svojim (Jak.1,8). On ili ništa ne čini, ili radi, pa onda popravlja, tj. jednom rukom gradi a drugom ruši. Izvor istinski bogougodnog života je tvrda rešenost da se u svemu ugađa Bogu. Ta rešenost usmerava sve čovekove pomisli, želje i osećanja na jedno i, objedinjujući njegovu unutrašnjost, čini da je spreman za dela. Ona unosi jedinstvo u sveukupnost njegove delatnosti, dajući joj jedinstven karakter. Takva dela su uspešna i plodotvorna zbog toga što su puna istinskog života. A od čega se javljaju mlitavost, sporost i besplodnost? Od unutrašnje beživotnosti, a ona, opet, dolazi od unutrašnje razdvojenosti. Ako jedan jedinstveni cilj nije postavljen za zakon života, sva dela se vrše nemarno. Jedna su usmerena na jednu stranu, a druga na drugu i životno zdanje ne može da se izgradi. Izaberi cilj i posveti mu svoj život. Pravi i glavni cilj ukazan je bogopodobnom prirodom čoveka: živo bogoopštenje. U odnosu na taj glavni cilj usmeravaj i pojedinačne ciljeve: „žitejske“, građanske, poslovne, službene, naučne, upravne. Kada bi se svi u društvu toga držali, u zajednicu bi se uselio jedan opšti sklad, i sve bi jedan duh ispunio.

ROĐENJE HRISTOVO

Slava Tebi Gospode! Opet smo dočekali svetle dane Hristovog rođenja. Veselimo se sada i radujmo se. Da bi uvećala naše radovanje, sveta Crkva je u ove dane odredila post kao izvesnu vrstu ograničenja. Završavajući post i približavajući se prazniku, mi osećamo kao da izlazimo na slobodu. Pri svemu tome, ona nikako neće da se mi samo predajemo naslađivanju čula i telesnim zadovoljstvima. Iz starine su ovi dani nazvani svetima. Stoga bi trebalo da i naše veselje bude sveto. A da se neko ne bi, veseleći se, zaboravio, ona nam je stavila u usta kratku pesmu u slavu rođenog Hrista, kojom otrežnjava telo i uzvišuje duh, ukazujući mu na misli dostojne praznika: Hristos se rađa, slavite, i ostalo. Slavite Hrista, i slavite ga tako da se slavoslovljem usladi duša i srce, te zaguši privlačnost svakog nebogougodnog dela i posla, koje obećava nekakvu utehu.

Slaviti Hrista ne znači da treba da mu sastavljamo duge pohvalne pesme, nego da, pomišljajući i slušajući o Njegovom Rođenju, jednostavno iz dubine duše uskliknemo: „Slava Tebi Gospode što si se rodio!“ I to je dovoljno. To će biti tiha pesma srca koja će proći nebesa i doći do samoga Boga. Razjasnimo sami sebi šta je za nas učinio Gospod i uvidećemo koliko će biti prirodan takav usklik. Da bi nam to bilo lakše, navešćemo sledeće slučajeve. Zaključanome u tamnici i okovanome car je obećao slobodu. Zatočenik čeka dan, čeka i drugi, mesec, godine… i ne vidi da se obećanje ispunjava. Ipak, on ne gubi nadu, verujući carevoj reči. Najzad, pojavljuju se znaci koji nagoveštavaju skoro ispunjenje nade. Njegova pažnja se napreže. On čuje žagor onih koji se približavaju veselo razgovarajući. Evo, najzad, spadaju katanci i ulazi izbavitelj… „Slava Tebi Gospode!“, lako se iz usta zatočenika otima uzvik. „Došao je kraj mome zatočeništvu! Uskoro ću videti svetlost Božiju!“ Drugi slučaj: bolesnik, pokriven ranama i raslabljen celim telom, beše isprobao sve lekarije i promenio mnoge lekare. Njegovo trpljenje je na izmaku i gotovo je dospeo u očajničku malodušnost. Ipak mu govore: „Postoji još jedan veoma iskusan lekar koji sve leči, čak i tvoju bolest. Mi smo ga zamolili i on je obećao da će doći“. Bolesnik poverova, ponada se i poče da čeka obećanog… Prolazi jedan čas, drugi – nespokojstvo ponovo počinje da muči njegovu dušu… Tek predveče neko je došao… dolazi, približava se… otvaraju se vrata i mnogoočekivani ulazi… „Slava Tebi Gospode!“, kliče bolesnik. Evo i još jednog slučaja: podigla se strašna oluja, mrak je pokrio lice zemlje, grom iz osnove trese goru i munje cepaju nebo od kraja do kraja. Zbog toga su svi u strahu. Jednom rečju, nastao je kraj sveta. Međutim, kada pretnja prođe i nebo se razvedri, svako sa olakšanjem uzdahuje: „Slava Tebi Gospode!“

Dovedite ove slučajeve u vezu sa sobom i videćete da se u njima sastoji čitava naša istorija. Strašna oluja „gneva“ Božijeg nadvila se nad nama. Međutim, došao je Gospod Pomiritelj i razagnao oluju. Mi smo bili pokriveni ranama grehova i strasti. Međutim, došao je Lekar duša i iscelio nas… Bili smo u okovima ropstva, ali je došao Osloboditelj i raskinuo naše uze. Privijte sve to k svome srcu i osetite svim svojim bićem. Tada nećete moći da se uzdržite, već ćete uzviknuti: „Slava Tebi Gospode što si se rodio!“

Ne trudim se da vam rečima objasnim takvu radost: to nije dostupno rečima. Delo koje je izvršio rođeni Gospod tiče se svakog od nas. Oni koji stupaju u opštenje sa Njim, primaju slobodu, isceljenje, mir. Oni stiču sve to i osećaju sladost svega toga. Onima koji su sve to iskusili ne treba govoriti: „Radujte se“, zato što oni ne mogu a da se ne raduju. Onima, pak, koji to nisu iskusili, zašto i govoriti: „Radujte se“, kad ne mogu da se raduju. Onaj ko je vezan po rukama i nogama neće se obradovati, ma koliko mu govorio: „Raduj se izbavljenju“. Odakle će doći isceljenje pokrivenom ranama grehova? Kako će uzdahnuti sa olakšanjem onaj koji je uplašen strahotom „gneva“ Božijeg? Takvima je jedino moguće reći: „Dođite ka povitome Mladencu koji leži u jaslama i od Njega tražite izbavljenje od svih zala koja su vas zadesila. Jer, taj Mladenac jeste Hristos, Spasitelj sveta“.

Želeli bismo da vidimo da se svi raduju ovom radošću i da ne žele da znaju za druge radosti. Međutim, nisu svi koji vode poreklo od Izrailja Izrailjci. Otpočeće se sada sa pustim uveseljavanjem, ludovanjem koje raspaljuje pohotu. Doći će do pomodarstva, igranki, maskarada. Onima koji to vole ne vredi govoriti: „Ukrotite se“, budući da zatvaraju svoje uši i ne slušaju. Oni svetle dane praznika provode tako da milostivog Gospoda dovode dotle da svoje oči odvraća od nas i da kaže: Odvratnost su meni vaši praznici! I zaista, mnoga naša veselja u društvu su mnogobožačka odvratnost: jedna su direktno prihvaćena iz mnogobožačkog sveta, a druga, premda kasnija, obiluju mnogobožačkim duhom. I kao da se ona naročito izmišljaju u većem broju u dane Božića i Pashe. Zanoseći se njima, mi dajemo knezu sveta, svome mučitelju i Božijem protivniku, povod da kaže Bogu: „Šta si mi naškodio svojim Rođenjem i Vaskrsenjem? Eto, svi k meni idu!“ Zato, neka se češće ponavljaju u dubinama našeg srca reči 50. Psalma: Da se opravdaš u rečima svojim i pobediš kada ti sude…

Nas zavodi prosvećena Evropa… Da, tamo su prvo obnovljene mnogobožačke odvratnosti koje su već bile izgnane iz sveta. Odatle su one već prešle i još prelaze k nama. Udahnuvši u sebe taj adski zadah, mi se zanosimo kao da smo poremećeni i kao da nismo pri sebi. Međutim, setimo se dvanaeste godine. Zašto su nam tada dolazili Francuzi? Bog ih je poslao da istrebe zlo koje smo od njih preuzeli. Tada se Rusija pokajala i Bog je pomilovao. Sada smo, čini se, već počeli da zaboravljamo pouku. Ako se otreznimo, naravno, neće biti ništa. Ali, ako ne, može biti da će Gospod ponovo da pošalje na nas naše učitelje kako bi nas naučili pameti i upravili na ispravan put. Takav je zakon pravde Božije: lečiti od greha onim čime smo bili zavedeni na greh. To nisu prazne reči, nego delo koje je potvrđeno glasom Crkve. Znajte pravoslavni da se Bog ne da obmanjivati. Znajući to, veselite se i radujte se sa strahom u ove dane. Osvetite svet li praznik svetlim delima, znanjima i veseljima kako bi svi koji nas gledaju, rekli: „Kod njih je svetkovina, a ne nekakvo ludo igralište nečastivaca i razvratnika koji ne znaju za Boga“.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *