NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Narod uzvikuje osana, a Gospod plače (Lk.19,38-41). Ne dešava li se nešto slično i na našim crkvenim praznicima? Spoljašnjost je u ono vreme bila praznična. Međutim, Gospod je video ono što je nevidljivo bilo prisutno u dušama i narod ocenio dostojnim plača. I kod nas je ono što je vidljivo na praznicima uvek svečano. Ali, da li je kod svih i unutrašnje nastrojenje takvo? Jedan uopšte ne shvata važnost i značenje praznika; drugi jedva nešto zamagljeno oseća, iako ništa jasno ne vidi. I tek poneki vidi i oseća i biva raspoložen dostojno praznika. Naši praznici odnose mnogo ulaganja. Međutim, koliko se od toga udeljuje Gospodu i bratiji? Ili ništa ili najneznatnija sitnica. Gotovo sve odnese stomak i sujeta. Od Gospoda se to ne može sakriti. Nije ni čudno ako On, govoreći po ljudskom, plače dok mi ispuštamo praznične uzvike. Eto kakvi su iskupljeni, opravdani, usinovljeni!.. Dali su zavet, primili su obavezu da hode u duhu i da ne udovoljavaju telesnim pohotama. A, šta je na delu? Sinovi carstva su gori od poslednjih slugu!..

UTORAK

Dom moj, dom je molitve (Lk.19,46). I zaista, uđi samo u hram i već te sve poziva na molitvu. Sve je u njemu tako uređeno, sve se u njemu vrši tako da bi raspoložilo na molitvu i pomagalo joj. Zbog toga, ako hoćeš da molitvu razgoriš u svome srcu, idi češće u hram Božiji. Kod kuće se nećeš pomoliti kao u hramu. Zar se oni koji se i kod kuće toplo mole, ako ih uopšte ima, neće još toplije moliti u hramu? No, budući u hramu, nemoj biti prisutan samo telom, nego i duhom. Stani tamo gde je tiše i, gledajući umom Gospoda pred sobom, izlivaj svoju dušu. Maštanja razgoni, brigama ne dopuštaj da prilaze, i samo na jedno pazi – na delo molitve. Diži svoju otežalu dušu gore, i njenu težinu razbijaj sagledavanjem Božanstvenih stvari. Ono što imaš na sebi skini pokajanjem i obećanjem popravke. Ako savest još nije izmirena, dodaj dela samoodricanja i ljubavi. Stojeći u hramu, pripremaj se da se i sve vreme, dok si van hrama, mislima ne udaljuješ od Gospoda, nego da ga uvek gledaš pred sobom. Tako se tvoje stope sa pravog puta neće pomeriti na krivi. Kada zatim odeš u hram, biće ti lakše da u njemu odstojiš kako treba. Od dostojnog prebivanja u hramu biće ti lakše da pažljivo hodiš pred Gospodom kada se nađeš van hrama… I tako će tvoje prebivanje u Gospodu rasti sve više i više. A više od toga šta se može poželeti?

SREDA

Sveštenici, književnici i starešine nisu verovali u Gospoda. Da bi ih prizvao ka veri, On im je postavio pitanje: Krštenje Jovanovo – da li beše sa neba ili od ljudi? (Lk.20,4). Rasudite o tome bespristrasno i rasuđivanje vaše će vas privesti ka veri. Što je rečeno o javljanju Jovana, može se reći i o svakom događaju koji je pratio dolazak Gospoda u telu, o samom dolasku i o svemu što je sa njime povezano. Svako ko rasudi o svemu tome doći će do jednog zaključka: Zaista ovaj beše Sin Božiji. Mogu se javljati razne misli, rađati nedoumice, susretati nesaglasnosti. Pa ipak, na kraju svih ispitivanja proisteći će samo jedno svestrano ubeđenje: ne može se misliti drukčije do onako kako je predstavljeno u Jevanđeljima i Apostolskim poslanicama. Velika je tajna pobožnosti: Bog se javio u telu. Tajna će ostati tajna, premda će, svojom jasnoćom i naravstvenom silinom koja proizilazi iz ispitivanja, uticati na um da ispoveda tako a ne drukčije. Oni koji ne veruju ili uopšte ne ispituju sve kao što treba, ili ispituju površno, sa tuđim umom, ili zauzimaju nesrećno nastrojenje, suprotno zahtevima vere. Da bi opravdali svoje neverje, oni se zadovoljavaju i sitnicama, koje navode kao razlog za odricanje vere. I verujuće mogu da kolebaju njihove reči zbog toga što se ponekad zadovoljavaju prostom verom, ne razjašnjavajući sebi njene osnove. Te reči nevernika ih zatiču nespremne. Zbog toga se i kolebaju.

ČETVRTAK

Priča o vinogradu (Lk.20,9-28) izobražava starozavetnu crkvu. Vinogradari su njena tadašnja jerarhija. Pošto nije odgovarala svom naznačenju, izrečena joj je presuda: uzeti od nje vinograd i dati ga drugima. Ti drugi su najpre bili sveti apostoli, a potom njihovi prejemnici – arhijereji sa svim sveštenstvom. Vinograd Božiji je jedan od početka sveta, a zadatak vinogradara je bio, jeste i biće do kraja veka – da Gospodaru prinose plod vinograda, tj. spasenje duša. Taj zadatak hrišćanske jerarhije je, prema tome, i naš posao. U kakvoj meri se on ispunjava – svi mi vidimo. Šta da se kaže na to? Zbog mnogoga – slava Bogu! Ipak, u mnogome nije moguće ne poželeti bolje. To se osobito tiče propovedi i reči Božije. Samo se ponegde čuje propoved, premda i sačinjava jedinstveni vinogradarski nož u rukama delatelja vinograda Božijeg. Samo da se i na nama ne ispuni: Doći će gospodar vinograda i pogubiti ove vinogradare i daće vinograd drugima. Samo da se i ovi drugi ne odbace, i da se ne pogube ne samo vinogradari, nego i sam vinograd…

PETAK

Kesarevo kesaru, a Božije Bogu (Lk.20,25). Svakome, znači, svoje. U naše vreme umesto kesarevo treba staviti „žitejsko“, i reći: „Žitejsko“ na jednoj strani, a Božije na drugoj. Međutim, svi su se bacili jedino na ono „žitejsko“, a Božije ostavljaju iza sebe. Zbog toga ono ne samo da ne stoji na svome mestu, tj. u prvom planu, nego se sasvim zaboravlja. Posledica toga, navodno nenamernog zaboravljanja, jeste zamagljivanje u svesti onog Božanskog. Zatim već sledi nejasnoća njegovog sadržaja i njegove osnove. Otuda slabost uverenja i nestalnost vere, a zatim i njeno napuštanje i uticaji svakakvih vetrova raznih učenja. Taj put prohodi svaki ponaosob kada počne da zanemaruje ono što je Božansko; tim putem ide i zajednica kada u svome poretku počne da zanemaruje ono što Bog od nje zahteva. Kada je Božije stavljeno u zadnji plan, u zajednicu počinje da se useljava emancipacija od Božijih zahteva na umnom, naravstvenom i estetičkom planu, i sekularizacija (tj. služenje duhu vremena) politike, običaja, zabava, a zatim i vaspitanja i svih ustanova. U sadašnje vreme ne misle, ne govore i ne pišu o onome što je Božije. To im čak ni na pamet ne pada u njihovim poduhvatima. Zar je onda čudno što, pri takvom nastrojenju, učenja protivna veri nalaze put ka društvu i što se ono priklanja opštem bezverju?

SUBOTA

Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene (Lk.12,35). Treba biti spreman svakog časa, jer se ne zna kad će doći Gospod – bilo radi Poslednjeg suda, bilo da te uzme odavde (što je za tebe podjednako važno). Smrt sve rešava. Iza nje je svođenje računa života: što si stekao, to ćeš i imati na svu večnost. Ako si stekao dobro – i tvoj udeo će biti dobar, a ako zlo – onda rđav. To je tako izvesno kao što je izvesno da postojiš. Sve se to može dogoditi još ovoga minuta, upravo ovog časa dok čitaš ove redove, a zatim je svemu kraj: staviće se pečat na tvoje biće, koji niko više neće moći da skine. Imamo, dakle, zbog čega da se zamislimo!.. Međutim, nije moguće načuditi se zbog toga što se tako malo o tome misli. Kakva se tu tajna vrši nad nama! Svi mi znamo da je smrt na vratima i da se ne može izbeći, pa ipak gotovo niko o njoj ne misli. Ona će, međutim, prići iznenada i zgrabiti. Čak i kada nas obuzme smrtna bolest, mi ne mislimo da nam je došao kraj. Neka to analiziraju psiholozi sa naučne strane. Sa naravstvene strane, ovde se ne može prevideti neshvatljiva samoobmana, koja je strana jedino onima koji paze na sebe.

NEDELJA DVADESET OSMA PO DUHOVIMA

Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih (Lk.12,24). Zvani su svi Hrišćani, a izabrani su oni koji veruju i žive hrišćanski. U prvo vreme Hrišćanstva ka veri je prizivala propoved. Mi smo, međutim, prizvani samim rođenjem od Hrišćana i vaspitanjem među njima. I slava Bogu! Polovinu puta, tj. stupanje u Hrišćanstvo i ukorenjenje njegovih načela u srcu od samoga detinjstva, mi prelazimo bez truda. Reklo bi se da će utoliko biti jača vera i ispravniji život za sve buduće vreme. Tako je i bilo. Međutim, od pre nekog vremena počelo je kod nas da biva drukčije. U školsko vaspitanje su uvedena nehrišćanska načela koja kvare omladinu; u društvo su ušli nehrišćanski običaji koji omladinu razvraćuju po njenom izlasku iz škole. I nije onda čudno što se, po reči Božijoj, ionako mali broj izabranih, u naše vreme pokazuje još manjim. Jer, već je i duh vremena protivhrišćanski! A šta će biti dalje? Ako se kod nas ne izmeni način vaspitanja i ako se ne izmene običaji u društvu, sve više i više će slabiti istinsko Hrišćanstvo, i najzad će sasvim nestati. Ostaće samo ime hrišćansko, a duha hrišćanskog neće biti. Sve će ispuniti svetovni duh. Šta da se radi? Treba se moliti …

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *