NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Iz ukazanja o tome koga zvati na ručak ili večeru (Lk.14, 12) pozajmi pravilo za sebe: ne činiti ništa za bližnje sa očekivanjem da se u ovom životu doživi uzvraćanje. To ne znači da ćeš se truditi uzalud. U svoje vreme, sve će ti biti vraćeno. U besedi na Gori Gospod je propovedao da se sva bogougodna dela, tj. molitva, post, milostinja – čine tajno. Zbog čega? Zbog toga što Otac nebeski onima koji tako postupaju vraća javno. Radi se o tome da je Hrišćanin dužan svim silama svog života da sebi priprema buduće blaženstvo, da sebi gradi večni dom i da tamo unapred šalje zalihe za večnost. Takav način postupanja nije delovanje sa interesom. Interes svoje mesto nalazi u ovdašnjem životu, i takvo postupanje mu samo šteti. Da bi se živelo tako, neophodno je imati veru, nadu i ljubav prema Gospodu. Dejstvovanje po zapovestima u očekivanju nagrade je jedno neuslovljeno dejstvovanje. Međutim, ono je bliže i shvatljivije srcu od bilo kog drugog, suviše idealnog, kao na primer, delanja dobra radi dobra. Njega u Pismu nećete nigde naći. Ovde je viša pobuda: čini sve radi Gospoda, i ne boj se gubitka.

UTORAK

So je dobra ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti? (Lk. 14,34). So su učenici Gospodnji. Oni su, predajući Njegovo učenje, od ljudi otklanjali naravstvenu gnjilost. Ako takvo prenošenje nazovemo prosvećivanjem, i sam će naziv soli dobiti isto značenje. Zbog toga bi čitava izreka mogla da dobije ovakav oblik: „Dobro je prosvećenje! Međutim, ako prosvećenje obljutavi, za šta će biti pogodno? Baci ga!..“ Prosvećenje dejstvuje kao so ukoliko je ispunjeno načelima i elementima Gospodnjeg učenja, i ukoliko se samo nalazi u učeničkom položaju u odnosu na Gospoda. Čim, pak, odstupi od svog usmerenja, i umesto pouka Gospodnjih usvaja tuđa učenja, ono postaje bljutavo i nepotrebno, zaražava se gnjilošću zablude i laži, i počinje da deluje zarazno, a ne isceljujuće. Istorija je to potvrdila i potvrđuje mnogim primerima. Zbog čega, međutim, niko ne obraća pažnju na iskustvo? Neprijatelj na sve navlači mrak i svima se čini da postoji svetlost u učenjima koja se drže daleko od učenja Gospodnjeg.

SREDA

Priča o zalutaloj ovci i izgubljenoj drahmi (Lk.15,1-10). Kako je samo veliko milosrđe Gospodnje prema nama grešnima! On ostavlja sve ispravne i okreće se ka neispravnim, kako bi ih ispravio. On ih sam traži. Našavši ih, sam se raduje i poziva sve nebo da se raduje sa Njim. A kako On traži? Zar On ne zna gde smo mi koji smo odstupili od Njega? Zna i vidi sve! Međutim, kada bi se čitava stvar sastojala samo u tome da On uzme grešnika i prinese ka pravednima, svi grešnici bi istog trenutka bili među pravednima. Potrebno je prethodno privoleti ih na pokajanje, kako bi obraćenje i vraćanje ka Bogu bilo slobodno. To se, pak, ne može učiniti zapovešću ili bilo kakvom spoljašnjom naredbom. Gospod ište grešnika tako što ga navodi na pokajanje. On sve ustrojava tako da grešnik stiče priliku da se urazumi i da vidi bezdan ka kome stremi, te da se vrati nazad. U tom smislu su usmerene sve okolnosti života, svi susreti sa trenucima gorčine i radosti, čak i reči i pogledi. Unutrašnja dejstva Božija kroz savest i druga ispravna osećanja koja leže u srcu, nikad ne prestaju. Šta se sve čini radi obraćenja grešnika na put vrline! Pa ipak, oni i dalje ostaju grešnici!.. Neprijatelj navlači mrak na oči i njima se čini da nema problema, i da će sve proći. Ukoliko se i zabrinu, oni govore: „Sutra ću prekinuti sa rđavim“, da bi zatim i dalje ostali u istom stanju. Tako prolazi dan za danom. Ravnodušnost za spasenje sve više raste. Još malo i ona će prerasti u okorelost u grehu. Da li će tada doći do obraćenja? Ko zna?

ČETVRTAK

Priča o izobličenom nepravednom upravitelju (Lk.16,110). Vidiš li kako se on na svaki način trudio da se izvuče iz nevolje! Kada bismo se samo svi mi tako trudili da ustrojimo sebi pokojan život po ishodu iz ovog života! Međutim, ne! Sinovi ovog veka mudriji su od sinova svetlosti u svome naraštaju. Zbog čega se upravnik tako zauzeo? Zbog toga što je nevolja bila blizu. Blizina nesreće probudila je energiju i dovitljivost u domišljanju i on je brzo sve uredio. A zar mi nismo blizu nevolje? Smrt može svakog trenutka da nas zadesi, a zatim odmah treba položiti račun o upravljanju domom. Svi to znaju, pa ipak, gotovo niko da se makne sa mesta. Kakvo pomračenje! Niko ne misli da će uskoro umreti, već pretpostavlja da će poživeti i drugi dan. Premda i ne određujemo rok, ipak smo nekako uvereni da je smrt još negde tamo daleko. Zbog toga se i nevolja vidi negde daleko. Nevolja je udaljena, pa se domišljanja u vezi sa njom odlažu za buduće vreme. Niko ne namerava da ceo život ostane u neispravnosti. Međutim, samo ispravljanje se odlaže za drugi dan. Pošto se, pak, čitav život sastoji od sadašnjice, a ne od sutrašnjice, briga oko pripreme za budućnost praktično izostaje.

PETAK

Nije moguće da ne dođu sablazni; ali teško onome preko koga dolaze (Lk.17,1). Radi se o tome da ne treba živeti bez opreznosti. Treba dobro da pazimo da nekoga ne sablaznimo. Razum se nadima i ni na koga ne gleda. Međutim, unaokolo budi sablazni delom, a još više rečju. Sablazan raste i uveličava bedu samog sablaznitelja. On to ne oseća i još više širi sablazan. Sreća da se pretnja Božija za sablazan ovde na zemlji gotovo i ne ispunjava, u očekivanju ispravljenja. Kazna je odložena za Budući sud. Tek tada će sablaznitelji osetiti koliko je veliko zlo sablazan. Ovde skoro niko i ne misli da li svojim rečima i delima sablažnjava ili ne sablažnjava one koji ga okružuju. Dva greha, vrlo velika u očima Božijim, ljudi gotovo u potpunosti zanemaruju: sablazan i osuđivanje. Za sablaznitelja je, po reči Gospodnjoj, bolje da nije živ; onaj, pak, koji osuđuje već je osuđen. Međutim ni jedan ni drugi uopšte ne ne razmišljaju. Čak ne mogu ni reći da su grešni u nečem sličnom. Kakvo nas samo oslepljenje okružuje i kako neoprezno hodimo usred smrti!

SUBOTA

Nijedan koji je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,62). Tj. onaj ko misli da se spase, a osvrće se ka onom što je, radi spasenja, neophodno napustiti – u stvari se ne spasava i ne ide ka Carstvu Božijem. Potrebno je, međutim, odlučno prekinuti sa svim što je nespojivo sa delom spasenja. Oni koji su mislili o spasenju i sami su svesni toga, ali rastanak sa nekim navikama sve odlažu za sutra. Izgleda im suviše velika žrtva da odjednom sve napuste. Oni bi hteli da se od njih odvoje postepeno, kako drugima ništa ne bi padalo u oči. Međutim, ta namera se gotovo uvek proigra. Oni ustrojavaju spasonosne poretke, a raspoloženja srca ostaju ista kao i ranije. U prvo vreme je taj nesklad veoma upadljiv. Međutim, to „sutra“ i obećana promena savesti zatvaraju usta. Na taj način, sve od „sutra“ do „sutra“, savest se umara da jednako opominje, i najzad otpočinje sa ćutanjem. A onda dolaze misli da se može i ovako, da je moguće sve ostaviti kao što jeste. Ta misao polako jača i najzad se ustaljuje. Tako se dobija lice koje je spolja ispravno, ali ne i iznutra. To je okrečeni grob u očima Božijim. Najgore je to što je obraćenje takvih ljudi veoma teško, gotovo koliko i onih koji su okoreli u javnim gresima. A možda i teže… A njima se sve čini da to nije ništa.

NEDELJA DVADESET ŠESTA PO DUHOVIMA

Ispričavši o bogatašu koji je nameravao samo da jede, pije i veseli se, a zatim bio poražen smrću, ne doživevši naslade koje je očekivao, Gospod je zaključio: Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se Bogom (Lk.12,21). Takav udeo njih postiže. Oni koji se bogate bogozaboravom, misle samo o telesnim utehama. Oni, pak, koji žele da izbegnu taj gorki udeo, neka se potrude da ne stiču za sebe, već neka se bogate samo Bogom. Svo bogatstvo je od Boga. Ukoliko ga stekneš, posveti ga Bogu i proisteći će sveto bogatstvo. Sve viškove deli sa onima koji imaju potrebu. Tako ćeš vratiti Bogu ono što ti je dao. Ko daje bednome, Bogu daje. Onaj ko tako troši bogatstvo, istinski se bogati. Bogateći se dobrim delima, on se bogati radi Boga, sa namerom da mu ugodi; on se bogati Bogom, privlačeći Njegov blagoslov; on se bogati od Boga, koji vernoga u malome postavlja nad mnogim; on se bogati kod Boga, a ne sam za sebe, budući da sebe ne smatra gospodarem, nego samo pristavom i računovođom, čija se sva briga sastoji u tome da namiri sve koji mu dolaze sa potrebama. On se boji da bilo šta utroši na sebe samog, jer smatra da bi neispravno upotrebio imanje koje mu je povereno.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *