NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Ko mene postavi sudijom ili deliteljem nad vama?, rekao je Gospod onome koji je od Njega tražio da izvrši deobu sa njegovim bratom (Lk.12,14). A zatim je dodao: Ne brinite se (Lk.12,22) šta ćete jesti i piti i u šta ćete se obući. Nešto pre, On je učio: „Ostavite mrtvima da ukopavaju svoje mrtvace“. Drugi put je savetovao da je bolje ne ženiti se. Znači, pažnja i srce Hrišćana koji se uklanjaju od svega zemaljskog, sloboda od ovozemaljskih uznemirenja i veza – čine jednu od crta duha Hrišćanstva. Premda Gospod blagosilja brak i utvrđuje njegovu neraskidivost, premda obnavlja silu zapovesti koja određuje odnos roditelja i dece, premda određuje značenje građanske vlasti i građanskih poredaka, Hrišćani nemaju pravo da se uklanjaju od njenog pridržavanja i njenog usađivanja u srce. Uporedi i jedno i drugo, i uvidećeš da na tebi leži obaveza da pri svim ovozemaljskim poslovima držiš srce svoje daleko od ovozemaljske privrženosti. Kako, zapravo? Sam svojim životom nađi rešenje: u tome je sva praktična mudrost. Sam Gospod upućuje ka rešenju sledećim pravilom: Ištite najpre Carstvo Božije. Obratite svu brigu na to da se Bog zacari u vama, i sve ovozemaljsko će izgubiti draž. Tada ćeš vršiti svoja spoljašnja dela, a tvoja unutrašnjost, tj. tvoje srce će biti obuzeto nečim drugim. Pa ako se, usled toga, u tebi rodi rešenost da presečeš i prekineš i sa tim spoljašnjim odnosom prema žitejskom – nećeš biti u gubitku. Bićeš samo bliži cilju koji ti daje vera Hristova.

UTORAK

Priča o pristavu (Lk.12,42-48) pokazuje kako Hrišćanin treba da se odnosi prema onome što sačinjava običan život. Pristav sa staranjem izvršava svoj posao, ali se srcem ni za šta ne vezuje i slobodan je od svih veza: prema svemu se odnosi spoljašnjim reagovanjem. Tako i Hrišćanin treba da se postavi prema svemu ovozemaljskom. Da li je to moguće? Moguće je! Kao što postoji spoljašnja pobožnost, tako je moguće biti unutar ovozemaljskog samo po spoljašnjosti, bez unutrašnjih veza. Zar se neće, u takvom slučaju, sve među nama pretvoriti u beživotnu formu? Zar neće sve odisati hladnoćom, poput mramorne statue? Neće! Tada će se unutar „žitejskog“ razviti drugi život, koji će biti privlačniji od „žitejske“ sveukupnosti. Ono „žitejsko“ će, kao takvo, zaista postati forma. Ono, pak, čime će se zagrevati srce, ishodiće iz drugog izvora. Svako ko bude pio od njega, već neće ožedneti. U takvom slučaju je bolje sve napustiti? Zašto? Jer, i napustivši sve spoljašnje, moguće je ostati vezan u srcu! I opet, ne napustivši ga, moguće je biti slobodan od veza. Naravno, onaj ko se i po spoljašnjosti razveže od svega lakše savlađuje svoje srce. Izaberi šta ti više odgovara, samo se postavi onako kako Gospod zapoveda.

SREDA

Mislite li da sam došao da mir dam na zemlji! Ne, kažem vam, nego razdeljenje. Jer od sada će petoro u jednoj kući biti razdeljeni: troje protiv dvoje i dvoje protiv troje. Odeliće se otac od sina i sin od oca; mati od kćeri i kći od matere; biće svekrva protiv snahe svoje i snaha protiv svekrve svoje (Lk.12,51-52). Šta je uzrok tome? Verujući u Gospoda ispunjavaju se sasvim drugim duhom, suprotnim od onoga koji je vladao ljudima do Njegovog dolaska. Zbog toga se oni među sobom i ne slažu. Mnogobožački svet je sledio isključivo „žitejske“ i zemaljske interese. Premda su imali pouke o višem blagu, i Judejci su se na kraju priklonili mnogobožačkom putu. Došavši na svet, Gospod je ljudima pokazao druge riznice, izvan porodice i društva, i pobudio druga stremljenja. Oni koji su primili Njegovo učenje obrazovali su, naravno, nov način života, različit od pređašnjeg. Zbog toga su bili izloženi mržnji, gonjenjima i ugnjetavanjima. Eto i razdora. Apostol Pavle je rekao da će svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biti gonjeni (2.Tim.3,12). Tako je bilo, tako je i sada. Kada počnu da prevladavaju „žitejski“ i zemaljski interesi, društvo prestaje blagonaklono da gleda na one koji pokazuju druge, tj. nezemaljske želje. Ono čak i ne može da shvati kako je moguće interesovati se za takve stvari. Ono ne može da trpi ljude koji su predstavnici takvog, različitog, načina života. To se sada dešava pred očima svih. Nije li to znak vremena?..

ČETVRTAK

Pilat je krv Judejaca pomešao sa njihovim žrtvama. A Gospod je rekao: Ako se ne pokajete svi ćete tako izginuti. Pala je kula Siloamska i pobila osamnaest ljudi. Gospod je takođe rekao: Ako se ne pokajete svi ćete tako izginuti (Lk.13,1-4). Kada se, dakle, neka nesreća dešava drugima, mi ne treba da rasuđujemo o njenim uzrocima, nego pre da se osvrnemo sebi i pogledamo nema li i kod nas grehova koji zaslužuju vremensku kaznu radi urazumljenja drugih. Ako ih nađemo, treba da požurimo da ih izgladimo pokajanjem. Pokajanje čisti grehe i odstranjuje uzrok koji privlači nesreću. Dok je čovek u grehu, sekira stoji kod korena drveta njegovog života, spremna da ga poseče. Ukoliko ga ne seče, znači da očekuje pokajanje. Pokaj se i biće odstranjena sekira. Tvoj život će teći prema kraju prirodnim putem. Ako se, pak, ne pokaješ, očekuj posečenje. Ko zna da li ćeš doživeti do sledeće godine. Priča o neplodnoj smokvi pokazuje da Spasitelj ublažava svoj sud i štedi svakog grešnika u nadi da će se pokajati i dati dobre plodove. Međutim, dešava se i da pravda Božija ne sluša nikakvo zastupništvo i tek po nekog ostavlja još na jednu godinu među živima. Jesi li siguran, grešniče, da ne živiš poslednju godinu, poslednji mesec, dan ili čas?

PETAK

Eto, ostavlja vam se vaš dom pust, rekao je Gospod o Jerusalimu (Lk.13,35). Znači, postoji granica Božijeg dugotrpljenja. Milosrđe Božije je gotovo da večno trpi, očekujući dobro. Međutim, šta da radi kada mi dolazimo do takvog rastrojstva da već nismo ni za šta? Zbog toga nas i odbacuje. Tako će biti i u večnosti. Svi govore: „Milosrđe Božije neće dopustiti večnu odbačenost“. Da, ono neće! Međutim, šta da čini sa onima koji su prepuni zla i ne žele da se isprave? Oni sami sebe stavljaju van granica Božije milosti. Tamo se i zadržavaju, jer neće da iziđu. Spiritisti su izmislili mnoštvo rađanja kao sredstvo za ponovno očišćenje grešnika. Onaj, međutim, ko se oskrnavio gresima u jednom rođenju, može se oskrnaviti i u deset drugih, a zatim i beskonačno. Kao što postoji progres u dobru, tako postoji i napredak u zlu. Mi na zemlji vidimo okorele u zlu. Takvi oni mogu ostati i van zemlje, a zatim i za svagda. Kad svemu dođe kraj (a on će neizbežno doći), gde da se smeste oni koji su okoreli u zlu? Svakako izvan oblasti koja je ispunjena svetlošću i koja je namenjena onima koji su se trudili oko sebe, oko očišćenja svojih nečistota. Samim tim eto i ada! Oni koji se nisu ispravili pri boljim okolnostima, zar će se ispraviti pri gorim? A ako neće, eto onda večnog ada! Nije Bog uzročnik ada i večnih muka u njemu, već sami grešnici. Kada ne bi bilo nepokajanih grešnika, ni pakla ne bi bilo. Gospod želi da nema grešnika. Zbog toga je i došao na zemlju. Pošto želi da ovlada bezgrešnost, znači da želi da niko ne dopadne u večne muke. Sve zavisi od nas. Hajde da se dogovorimo i da ad uništimo bezgrešnošću. Gospod će se tome obradovati. On je nama i otkrio postojanje ada, da bismo se pričuvali da ne upadnemo u njega.

SUBOTA

Po silasku sa Gore Preobraženja, Gospod je iscelio dečaka u kojem je bio đavo. Isceljenju je prethodio ukor za neverje, koje je bilo uzrok zbog koga učenici nisu iscelili posednutog đavolom (Lk.9,27-41). Ma čije da je bilo neverje – oca koji je priveo sina, naroda koji se sabrao, ili, može biti, i apostola – može se zaključiti da njegovo prisustvo zatvara vrata milostivog pogleda Božijeg i Njegove pomoći, a da ih vera otvara. Gospod je i rekao ocu: „Dobićeš po meri vere“. Vera nije delo jedino misli i uma, nego obuhvata celo biće čovečije. Ona obuhvata uzajamne obaveze verujućeg i Onoga kome on veruje, pa makar se one i ne izrekle bukvalno. Čovek se nada na onoga kome veruje, na njega se u svemu oslanja i od njega ni u čemu ne očekuje odbijanje. Zbog toga mu se i obraća bez sumnje kao ocu, i ide k njemu kao u svoju riznicu, u uverenju da se neće vratiti praznih ruku. Takvo raspoloženje i bez reči izaziva naklonost kod onoga kome se čovek obraća. Tako biva među ljudima. Međutim, isti vid raspoloženja potreban je i u odnosu prema Gospodu, svemogućem i sveznajućem, koji želi da daruje svako dobro. Onaj koji istinski veruje nikada ne biva obmanut u svojim očekivanjima. Ako nešto nemamo, premda smo i tražili, znači da nemamo potrebnu veru. Pre svega, potrebno je tražiti i smestiti u srce punu veru u Gospoda. Treba je tražiti i umoliti od Njega, budući da je nemamo sami po sebi i da je dar Božiji. Od oca dečaka se tražila vera i on se pomolio: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju. Verovao je slabo, kolebao se, i molio se za utvrđenje vere. I ko će se pohvaliti savršenstvom vere? Kome, dakle, nije neophodno da se pomoli: Pomozi, Gospode, mome neverju? Kad bi vera kod nas bila na snazi, misli bi bile čiste, osećanja sveta i dela bogougodna. Tada bi nas Gospod slušao kao otac decu. Sve što bi nam došlo u srce (a u takvom stanju moglo bi doći samo ono što je ugodno Gospodu) mi bismo dobijali bez odbijanja i odlaganja.

NEDELJA DVADESET PETA PO DUHOVIMA

Onome koji ga je upitao kako da se spase, Gospod je uzvratio pitanjem: Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš? (Lk.10,26). Time je pokazao da se za rešenje svih nedoumica treba obraćati reči Božijoj. Da, pak, ne bi bilo nedoumica, najbolje je čitati Božansko Pismo. Čitaj sa pažnjom, rasuđivanjem, saosećanjem, povezujući sve sa svojim životom: ono što se tiče misli – ispunjavaj u mislima; što se tiče osećanja – osećanjima i raspoloženjima, a što se tiče dela – delima. Onaj ko sluša reč Božiju sabira svetle pojmove o svemu što je u njemu, oko njega i iznad njega. On sebi razjašnjava obaveze u odnosima koji se javljaju u životu, te sveta pravila, kao dragocene bisere, niže na nit savesti koja mu, zatim, tačno i određeno ukazuje kako i kada postupati na način koji je ugodan Gospodu. On obuzdava i strasti. Jer, čitanje reči Božije uvek na njih deluje smirujuće. Ako počneš da čitaš reč Božiju, strast će, ma kakva bila, početi da biva sve slabija i slabija, da bi na kraju sasvim iščezla. Ko se bogati znanjem reči Božije, stiče nad sobom stub od oblaka, koji je vodio Izrailjce u pustinji.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *