NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Carica južna ustaće na sud sa ljudima roda ovoga i osudiće ih (Lk.11,31). Zašto? Zato što su ravnodušni prema delu koje Gospod vrši pred našim očima. Čuvši o mudrosti Solomonovoj, carica je došla iz daljine da ga čuje, a oni ne obraćaju pažnju na Gospoda, iako ga imaju pred licem, i premda je očevidno veći od Solomona koliko je nebo više od zemlje. Carica južna osuđuje i sve ravnodušne prema delima Božijim, budući da je Gospod uvek i među nama očevidno prisutan u jevanđelskim pričama, kao što je bio prisutan i tada. Čitajući Jevanđelje, mi pred očima imamo Gospoda sa svim Njegovim divnim delima. Jer, ono je tako nesumnjivo, kao što je nesumnjivo svedočanstvo očiju. Međutim, ko od nas obraća pažnju na Gospoda, koji se na takav način ocrtava u našim dušama? Mi smo zatvorili svoje oči ili smo ih okrenuli na drugu stranu, zbog čega i ne vidimo. Ne videći, pak, mi se i ne zanimamo delima Gospodnjim. Međutim, tu nema opravdanja, budući da uzrok leži u nepažnji koja je isto toliko prestup koliko i delo koje iz nje proizilazi. Delo Gospodnje, tj. – spasenje duše jeste naše prevashodno delo. Na ono što je od Gospoda mi smo dužni da obraćamo pažnju, čak ako se neposredno i ne odnosi na nas. Utoliko više smo dužni da pazimo na ono što se odnosi na nas same, na ostvarivanje našeg suštinskog dela, čije značenje se prostire na svu večnost? Sami sudite koliki je prestup nepažnja prema tom delu!

UTORAK

Svetiljka telu je oko (Lk.11,34), a svetiljka duše je um. Kada je telesno oko zdravo, sve je oko nas, u spoljašnjem životu, vidljivo, i znamo kuda i kako da idemo i šta da radimo. Tako nam je, pri zdravom umu, sve vidljivo u našem unutrašnjem životu, u našem odnosu prema Bogu i bližnjima, tj. u svetu naših dužnosti. Um, tj. viša strana duše, u sebi sadrži čulo za Božansko, zahteve savesti i nadu na ono bolje u odnosu na sve što posedujemo i znamo. Kad je um zdrav, u duši caruje strah Božiji, čista savest i nevezanost spoljašnjim. Kada, pak, on nije zdrav, Bog je zaboravljen, savest hramlje na oba stopala i duša se sva pogružava u vidljivo i posedovano. U tom slučaju u čoveku vlada tamna noć: shvatanja su sputana, u postupcima postoji nezgrapnost, u srcu neutešna tuga. Takvog čoveka nose tekuće okolnosti i on se vuče za njima kao što trska biva nošena strujom potoka. On ne zna šta je do određenog trenutka urađeno, ko je on zapravo i čime će se završiti njegov put. Naprotiv, onaj ko ima zdrav um, ima strah Božiji, pažljivo upravlja svojim delima, sluša jedino zakon savesti koji daje jednoobrazno ustrojstvo čitavog njegovog života, ne pogružava se u čulnost, i okriljuje se nadanjem na buduće blaženstvo. Zbog toga je jasan njegov pogled na čitav tok života, sa svim onim što u njemu sreće. Za njega je sve svetlo, kao što je svetlo onome koga obasjava svetiljka (Lk.11,36).

SREDA

Gospod počinje da prekoreva svoje savremenike zbog toga što obilaze pravdu i ljubav Božiju (Lk.11,42). Pomanjkanje pravde i ljubavi jeste koren svakog nereda, kako u društvu, tako i u čoveku. Ono proizilazi od preovladavanja samoljublja ili egoizma. Uselivši se u srce, egoizam dovodi mnoštvo strasti. Egoizam gazi pravdu i ljubav, koji zahtevaju samoodricanje. Pobuđene time, strasti izgone i sve druge vrline. I čovek, po ustrojstvu svoga srca, postaje neprikladan za bilo kakvo istinsko dobro. On još može da da desetak od metvice i rute i od svakog povrća. Međutim, da učini nešto suštinsko, on u sebi ne nalazi hrabrosti. To ne znači da je i spoljašnje njegovo ponašanje neprikladno. Ne, ono se na svaki način ukrašava dobrim poretkom. Ipak, takav čovek, sam u sebi, jeste kao neprimetan grob po kojem ljudi bez znanja gaze (Lk.11,44). Početak samoispravljanja jeste početak buđenja samoodricanja u srcu. Za njim dolazi obnavljanje pravde i ljubavi, od kojih, jedna za drugom, počinju da oživljavaju i sve ostale vrline. Čovek tada, po ustrojstvu svoga srca, postaje blagoobrazan pred očima Božijim, iako za ljude, spolja, može da izgleda kao da je sasvim bez krasote. Međutim, sud ljudski nije važan. Samo da sud Božiji nije protiv nas!

ČETVRTAK

Čuvajte se kvasca farisejskoga, a to je licemerje (Lk.12,1). Licemera odlikuje crta da sve radi na pokaz ljudima. Delovati pred očima drugih nije, međutim, samim tim licemerje, budući da veći broj dela koji smo dužni da izvršimo za ljude, činimo među njima samima i na njihove oči. Dobro postupaju oni koji se trude da sve rade u tajnosti. To, međutim, nije uvek moguće. One, dakle, koji rade pred očima drugih ne treba odmah ukorevati za želju da se pokažu. Kod njih može postojati iskrena želja da čine dobro, dok je vidljivi karakter nešto što po neophodnosti prati dela koja se vrše otvoreno. Licemerje počinje od trenutka kada se javlja namera da se pokažemo dobrim, ali ne i da stvarno činimo dobro. Međutim, ni to samo po sebi nije prestup, zato što može biti samo trenutni napad pomisli, koje se odmah uočavaju i progone. Licemerje duboko ulazi u srce tek kad čovek prihvati nameru da o sebi raširi dobar glas. Kada se svemu tome pripoji još i sakriveni cilj: koristiti se prednostima takve reputacije, licemerje se projavljuje u svoj svojoj sili. Neka svako ispita šta Gospod zahteva zapovedajući da se čuvamo kvasca farisejskog. Čini dobro radi želje da drugima bude dobro, radi shvatanja da je takva volja Božija, u slavu Božiju. O tome, pak, šta će ljudi reći, nemoj da se brineš. Tako ćeš izbeći licemerje.

PETAK

Ne bojte se onih koji ubijaju telo i potom ne mogu ništa više učiniti. Nego ću vam ukazati koga da se bojite: Bojte se onoga koji, pošto ubije, ima vlast baciti u pakao; da, kažem vam, njega se bojte (Lk.12,4-5). Najsnažniji strah u nama jeste strah od smrti. Gospod, međutim, govori da strah Božiji treba da bude iznad straha od smrti. U slučaju da javi okolnost koja zahteva ili da se izgubi život ili da postupi protivno strahu Božijem, radije izaberi smrt. Jer, ako postupiš protiv straha Božijeg, po telesnoj smrti (koju svakako nećeš moći izbeći) susrešćeš i drugu smrt, koja je bezmerno strašnija od svake, i najužasnije telesne smrti. Kada bismo to uvek imali u vidu, strah Božiji ne bi slabio u nama i ne bismo imali dela koja bi mu bila protivna. Pretpostavimo da se bude strasti. U vreme kada one ustaju, savest, oživljena strahom Božijim, zahteva da im se suprotstavimo. Otkazivanje zahtevima strasti izgledaće nam kao rastavljanje sa životom, kao ubijanje tela. Zbog toga, kada se rodi uznemirenje čula ovakve vrste, i počne da koleba savest, požuri da podigneš u sebi strah Božiji i strah od Suda Božijeg sa njegovim posledicama. Tada će bojazan od najstrašnije smrti prognati bojazan od slabije smrti, i tebi će biti lako da istraješ u zahtevima dužnosti i savesti. Eto kako se ispunjava ono što je rekao Eklisijast: „Sećaj se svoga kraja i doveka nećeš pogrešiti“.

SUBOTA

I posla ih (tj. svete apostole) da propovedaju Carstvo Božije (Lk.9,2). Tada samo po Palestini, a zatim po čitavoj vaseljeni. Propoved koja je tada započeta ne završava se ni do danas. Svaki dan u svetom Jevanđelju i Apostolskim poslanicama slušamo ono što je svetim apostolima predao Gospod. Vreme u tome ne pravi razliku. Mi slušamo svete apostole i samog Gospoda kao da su pred nama, a sila, koja je delovala u njima, dejstvuje i do sada u Crkvi Božijoj. Gospod nikog od verujućih ne lišava ni u čemu: što su imali prvi, imaju i poslednji. Vera je to uvek držala i drži. Međutim, došla je sujetna mudrost i razdelila sadašnje i prvobitno. Njoj se tu ukazala velika provalija: u glavi joj se zavrtelo, oči su joj se pomutile, a Gospod sa svetim apostolima bi potisnut u mrak koji se čini neprozirnim. Neka joj bude po delima njenim: neka požnje plodove svoga sejanja. U njoj postoji jedino slom duha. Svest o tome da je pogružena u mraku i da ne vidi svetlost, ne treba smatrati neiskrenom. Međutim, ko je za to kriv? Ona je sama sebe zamaglila i produžava da se zamagljuje. Sve do sada ona nije rekla zbog čega reči Novozavetnog Pisma ne bi mogle da se smatraju istinitim rečima svetih apostola i samog Gospoda. Pa ipak, bez prestanka viče: „Ja ne vidim, ja ne vidim“. Verujemo, verujemo, da ne vidiš! Ali, prestani da iz sebe ispuštaš tamu, i atmosfera oko tebe će da se provetri, te će svetlost Božija moći da se pokaže. Tada ćeš ugledati ponešto. „Međutim, to je isto kao da prestanem da budem ono što jesam“. „Kakva šteta! Pa, prestani. Drugi će da budu mirniji“. „Ne, nije moguće. Meni je određeno da postojim do kraja veka, da se pokažu oni koji su postojani. Ja sam začeta u prvom stvorenom umu, još pre ovog vidljivog sveta. Dok on postoji, nosiću se, slično vihoru, po putevima istine i podizati protiv nje oblake prašine“. „Ti sama sebe zamagljuješ, a okolo je svetlo“. „Ne, makar nekome ću da zaspem oči! A ako ne, onda neka znaju kakva sam. Neću ućutati, i vama sa vašom istinom nikada neće uspeti da mi zatvorite usta“. „Ko to zna? Svi znaju da je tvoje prvo ime tama, uporno ostajanje na svome, bez obzira na očevidnosti koje izobličavaju tvoju lažljivost. Ti si hula na Duha Svetoga. Prema tome, očekuj ispunjenje presude koju je za nju odredio Gospod“.

NEDELJA DVADESET ČETVRTA PO DUHOVIMA

Pavši pred Spasiteljeve noge, Jair je glasno pred svima molio Gospoda za isceljenje svoje kćeri. I bio je uslišen. Ništa ne rekavši, Gospod je ustao i pošao domu njegovom. Na putu ka Jairu bila je isceljena krvotočiva žena, svakako, ne bez njene molitve, premda i nije zvala rečima, niti padala pred noge Gospodnje. Ona je imala samo srdačnu molitvu vere. Gospod je, pak, i nju uslišio i iscelio. Tu se sve izvršilo neprimetno. Krvotočiva se srcem obratila Gospodu; Gospod je čuo vapaj njenog srca i uslišio molbu. I kod žene i kod Jaira molitva je po suštini jedna, premda se i može napraviti razlika u stepenu. Takve molitve, pune vere, nade i predanosti, nikada ne ostaju bez uslišenja. Ponekad se čuje: „Molim se, molim se, a molitva moja nikako da se usliši“. Potrudi se, međutim, da dođeš do mere molitve kojoj se ne otkazuje, i uvidećeš zbog čega nije bila uslišena. Ukoliko budeš u molitvenom položaju kao Jair, ili u prostom, običnom, kao i svi ostali, slično krvotočivoj, u tvom srcu će se javiti prava molitva, i nesumnjivo doći do Gospoda, privolevši ga na milost. Najvažnije je, dakle, doći do takve molitve. Trudi se i doći ćeš. Sva molitvena pravila imaju za cilj da molitvenike dovedu do takve mere molitve. Svi, koji razumno prohode taj molitveni put, dolaze do svoga cilja.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *