NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Simon farisej poštuje Gospoda i zove ga kod sebe. Međutim, on se sablažnjava, videvši da Gospod bez odbojnosti k sebi pušta grešnicu. On počinje da misli: Da je On prorok… (Lk.7, 39). Zbog čega se tako desilo? Zbog toga što se on sav obuzeo brigom oko gošćenja. Usled tog usrđa on je zanemario zdravo rasuđivanje o Božijem poretku. Te dve oblasti – životna i duhovna, svojim svojstvima i zakonima nimalo ne liče jedna na drugu. Naš um, međutim, sudi upravo po zakonima onoga čime je u najvećoj meri obuzet. Prema građanskim normama, sa javnom grešnicom ne treba opštiti. Simon tako i rasuđuje, zaboravivši da pokajanje svakoga čini čistim, i da grešnike ravna sa pravednicima. On misli da grešnici ne priliči da bude prisutna. Pošto je ne tera, zaključuje on, Spasitelj sigurno i ne zna ko je ona. Od te misli se odmah rodila i druga: „Ako ne zna, kakav je On onda prorok?“ Simon to nije izrekao rečima, već je samo pomislio. Spolja gledano, na njemu i u njegovoj revnosti, kao dobrom domaćinu, nije došlo ni do kakve promene. Međutim, Gospod je video njegovo srce, i po njegovom srcu mu i daje urazumljenje. On mu je skrenuo pažnju da je baš grešnicima mesto oko Njega, te da mu je grešnica, koja je prišla srcem, u većoj meri ukazala čast nego on koji ga je samo ugošćenjem počastvovao. Ono što je spoljašnje, čoveka može dovesti do osećanja samopravednosti, koje je neprijatno Gospodu. Ono, pak, unutrašnje uvek čoveka drži pri osećanju njegove nepotrebnosti pred licem sveznajućeg Gospoda.

UTORAK

Gospod propovedaše, a žene mu služahu svojim imanjem. Na taj način one se pokazaše kao saučesnice u samoj propovedi (Lk.8,1-3). Nije svima dano da propovedaju Jevanđelje, ali svi mogu sadejstvovati u njegovom rasprostranjenju i biti saučesnici u najznačajnijem poslu na zemlji. Takvih saučesnika i saučesnica je bilo mnogo u vreme propovedničkog truda svetih apostola, njihovih prejemnika, i najzad, u čitavoj istoriji Crkve. Oni se i do danas javljaju. Naši apostoli na Kavkazu i u raznim mestima Sibira se usrdno trude, trpeći svaku nevolju i sva lišavanja. Oni produžavaju delo Gospoda i svetih apostola. One žene i udi koje im pružaju pomoć stupaju, takođe, u red žena koje su služile Gospodu, i udostojavaju se ravne nagrade sa njima. Gospod je rekao: Koji prima onoga koga pošaljem, mene prima (Jn.13, 20). Znači, On poistovećuje sebe sa onim koga šalje na propoved. Iz toga sledi da i uslugu, koja se ukazuje onima koje je On poslao, poistovećuje sa služenjem Njemu samome. Po zakonu blagosti i Njegove pravde svako će primiti nagradu po tome kako je primio [Njegove] poslenike (Mt.10,40-42). To je, dakle, dovoljna pobuda da ruke svoje ne odvraćamo od napora za sveobuhvatnu pomoć velikom delu jevanđelske propovedi.

SREDA

Da li su, ulazeći u lađu da bi otplovili na drugu stranu jezera (Lk.8,20-25), apostoli mislili da će ih zadesiti bura i da će im život biti izložen opasnosti? Jer, iznenada usledi oluja i oni gotovo ne očekivahu da će ostati među živima. Takav je put našeg života! Ne znaš kako ni odakle može da dođe beda, koja može da te slomi. Vazduh, voda, vatra, zver, čovek, ptica, kuća, jednom rečju – sve što nas okružuje, može iznenada da se preobrati u oruđe naše smrti. Odatle i zakon: živi tako da u svakom trenutku budeš spreman da se sretneš sa smrću i da bez straha stupiš u njenu oblast. Sada si živ – ali je sledeći trenutak neizvestan. Saglasno toj misli se i ponašaj. Radi sve što zahteva poredak tvog života, ali nikako ne zaboravljaj da se svakog časa možeš preseliti tamo odakle više nema povratka. Zaborav toga neće udaljiti određeni čas, a namerno potiskivanje iz misli te odlučujuće promene neće umanjiti večni značaj onoga što nam sledi posle nje. Predavši svoj život i sve svoje u ruke Božije, čas za časom provodi sa mišlju da je svaki od njih u stvari poslednji. Zbog toga će se u životu smanjiti broj sujetnih uteha, a po smrti će takvo lišavanje biti neizmerno nagrađeno radošću sa kojom se obične radosti života uopšte ne mogu meriti.

ČETVRTAK

Čuvši o delima Hrista Spasitelja, Irod je govorio: Jovana ja posekoh; ali ko je taj? I nastojaše da ga vidi (Lk.9,9). Želeo je da ga vidi i tražaše priliku, ali se ne udostoji, jer je tražio iz puste ljubopitljivosti, a ne radi vere i spasenja. LJybopitljivost je golicanje uma. Njoj nije draga istina nego novost, posebno atraktivna novost. Zbog toga se ona često ne zadovoljava samom istinom, već u njoj traži nešto posebno. Izmislivši ga, ona se na njemu zaustavlja i druge privlači njemu. Istina se ostavlja pozadi, a napred se stavlja lična dosetka. U naše dane tako praktikuje nemački um. Nemci su opsednuti željom za izmišljanjem. Svu oblast istine Božije kao maglom su prekrili svojim dosetkama. Uzmite dogmate, učenje o naravstvenosti, istoriju, reč Božiju – sve su tako pretrpali dosetkama, da se do istine Božije teško može doći. A, ustvari, baš te dosetke njih interesuju, kao i one koji su jedne nastrojenosti sa njima. Istina Božija je prosta! Zar će gordi um da se zanima sa njom? On će radije svoje da izmisli. To je atraktivno, iako pusto i slabo kao zamka od paučine. Da je tako, možete se uveriti na novim teorijama o postanku sveta. One liče na buncanje spavača ili pijanca. A kako se samo čine dobrim svojim pronalazačima! Koliko se tu samo gubi snage i vremena – i sve uzalud! Međutim, delo se izvršilo veoma prosto: Reče i postade, zapovedi i sazda se. Bolje rešenje od ovog niko neće izmisliti.

PETAK

Čudesno nasićenje naroda u pustinji je slika nasićenja verujućih Svetim Pričešćem, tj. prečistim Telom i prečistom Krvlju Gospoda (Lk.9,12-17). Gospod sedi odvojeno. Narod je podeljen na skupine, a apostoli posreduju, primaju hleb i razdaju. Tako je i sada: verujući su svi podeljeni na skupine – u male pojedinačne crkve u kojima Gospod, nevidljivo prisustvujući, razdaje svoje Telo i Krv preko apostolskih prejemnika. Kao nekada apostolima, On i sada njihovim prejemnicima govori: Podajte im vi neka jedu. Kao nekada, tako i sada verujući narod neodstupno stoji pred Gospodom u postu, slušanju reči, molitvenom traženju isceljenja od grehova, pripremi za pristupanje Božanstvenim Tajnama. Započeta sa javljanjem Gospoda, tajna se produžava do sada i produžavaće se do kraja veka. I u budućem veku će postojati Pričest svoje vrste, budući da je Gospod obećao da će dati da se jede od skrivene mane i od drveta života (Otk.2,7; 17). I u zemaljskom raju je za praroditelje bila ustrojena tajanstvena Pričest – okušanje od drveta života. U starozavetnoj crkvi nju je simvolizovalo jedenje pashalnog jagnjeta. Na taj način, tajanstvena Pričest je započela sa rodom ljudskim, trajala i trajaće s njim u večne vekove, u raznim vidovima, ali sa jednim značenjem – najtešnjeg opštenja sa Gospodom. Jer, u njemu beše život i život beše svetlost ljudima (Jn.1,4). Sazdanima po obrazu Božijem i priliči da budu u takvom opštenju sa Onim koji je sjaj slave i obličje bića Očevog (Jev.1,3).

SUBOTA

Gospodnji učenici su trgali klasje, trli rukama i jeli u subotu. Dakle, činjahu dela vrlo malo važna i po spoljašnjosti i po suštini svojoj. Međutim, fariseji nisu izdržali već ih ukoriše (Lk.6,1-2). Šta ih je navelo da povedu reč o tome? Po spoljašnjosti – nerazumna revnost, a u suštini – duh ogovaranja. Taj duh se kači za sve, i sve predstavlja u mračnom vidu bezakonja i pogubnosti. Ta nemoć je u većoj ili manjoj meri, gotovo opšta za ljude koji ne paze na sebe. Reči se još i mogu izbeći, ali od osuđivačkih misli retko ko će uspeti da se uzdrži. Neko čuči pored srca i podstiče ga na osuđivanje. Ono počinje da toči osuđivanje. U isto vreme ogovarač je i sam spreman na rđava dela, čim ga niko ne vidi. On nepromenjivo stoji u rđavom nastrojenju u svakom pogledu. Izgleda da on zato i sudi i osuđuje da bi osećanje pravde, koje je pogođeno i prigušeno u njemu samome, nadoknadio napadima na druge, premda i neopravdanim. Onaj, pak, ko je pravdoljubiv i koji stoji u pravdi, zna kako je teško biti ispravan na delu, a još teže u osećanjima, te nikada neće početi da osuđuje. On je pre gotov da snishođenjem pokrije ne samo male nego i velike prestupe drugih. Gospod nije sudio farisejima koji su ogovarali, nego im je snishodljivo objasnio da su učenici pribegli postupku koji svako može lako da opravda, ukoliko ga prosudi kako treba. I gotovo uvek biva ovako: rasudi o postupku bližnjeg i naći ćeš da on uopšte nema onaj težak i užasan karakter, koji se nama prikazivao na prvi pogled.

NEDELJA DVADESET PRVA PO DUHOVIMA

Pod trnjem koje ugušuje reč Božanske istine, osim bogatstva, slasti i životnih briga (Lk.8,14), u naše vreme treba razumeti i razna lažna učenja koja šire naučnici koji su izgubili istinu i zalutali sa njenog puta. Takva učenja su se kod nas vrlo raširila: jedna glasno i otvoreno idu protiv istine; druga isto potajno nagoveštavaju pojmovima koji su shvatljivi samo onima kojima su upućeni. U suštini, ona dejstvuju kao ugljenmonoksid koji, kad se neprimetno udiše, pomućuje glavu i dovodi do gubitka jasne svesti o onome što nas okružuje. Ko se nadiše tog gasa, počinje da bunca kao onaj koji spava i sve mu se predstavlja u lažnom vidu, tj. kao onako onome koji ima pomućen um. Susrevši takvo lice, vi vidite da je u njemu potisnuta svaka istina, pa čak i osećanje za nju prigušeno, a laž se unedrila u sve sastave uma. Šta treba raditi u vezi sa takvim pojavama? Ne treba slušati i čitati takva buncanja. Ako se nenamerno čuju i pročitaju, treba ih izbaciti iz glave. A ukoliko se ne izbacuju tako lako, treba ih podvrgnuti razmatranju i sve će iščeznuti kao dim.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *