NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Teško bogatima, sitima, koji se smeju, o kojima ljudi dobro govore. I opet, blago onima koji trpe svako poniženje, udarce, otimanja, prisilne napore (Lk.6,22-30). Dakle, nešto sasvim suprotno od običnog ljudskog rasuđivanja i osećanja! Misli Božije su daleko od pomisli ljudskih kao nebo od zemlje. A i kako bi moglo biti drukčije? Mi smo u izgnanstvu, a izgnanicima nisu tuđe uvrede i žalosti. Mi smo pod epitimijom, a epitimija se i sastoji od lišavanja i napora. Mi smo bolesni, a bolesnima su korisniji gorki lekovi. Sam Spasitelj nije imao gde glavu skloniti u čitavom svom životu, i završio je na Krstu. Kako, onda, mogu očekivati bolji udeo oni koji slede za Njim? Duh Hristov je duh gotovosti da se sve trpi i da se blagodušno nosi svaka žalost. Uteha, čast, raskoš, izobilje – strani su za Njegov ukus i Njegove zahteve. Njegov put ide kroz besplodnu i surovu pustinju. Obrazac za to je četrdesetogodišnje lutanje Izrailja po pustinji. A ko ide tim putem? Svaki onaj koji iza pustinje vidi Hanaan, u kome teku med i mleko. U vreme svoga stranstvovanja putnik dobija manu, i to ne sa zemlje nego sa neba, ne telesno, nego duhovno. Sva slava je u onome – unutra.

UTORAK

„Ne sudite, opraštajte, dajte“… (Lk.6,30-38) – na prvi pogled sve sam gubitak, i niotkuda dobitak. Međutim, evo šta se obećava: ako ne budeš osuđivao, i tebe neće osuditi; ako budeš opraštao i tebi će se oprostiti; ako budeš davao, i tebi će se dati. Sada taj dobitak nije vidljiv, ali će nesumnjivo doći onome koji od srca učini ukazana lišavanja. Doći će, naime, u čas kada se više od svega bude osećala potreba za neosuđenošću i oproštajem. Kako će se samo on tada obradovati, iznenada se udostojivši takvih blaga, i to, naočigled, ni zbog čega! I obratno, kako će žaliti i tugovati onaj koji u svoje vreme nije umeo umesno da iskoristi svoje nasleđe! Tada bi on sve da oprosti i da sve razda. Međutim, već je kasno. Sve, naime, ima svoje vreme. Ne žure svi za takvom dobiti, koja dolazi pravo u ruke, premda gotovo uvek posle gubitka. Baci, po ruskoj poslovici, hleb i so iza sebe, i oni će se obresti ispred tebe. Vid delovanja u pokazanim slučajevima zaista liči na bacanje. Međutim, tu se ne baca u propast, nego u ruke Božije. A u tim rukama je sigurno očuvanje. I dobijanje iz njih je nesumnjivo. Samo dodaj veru i nadu.

SREDA

A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim? (Lk.6,46). Zbog čega ga zovu Gospodom, a ne vrše volju Gospodnju, tj. zbog čega delima ne priznaju Njegovo Gospodstvo? Zbog toga što samo jezikom zovu, a ne i srcem. Kada bi srce izgovorilo: „Gospode, Ti si moj Gospod“, u njemu bi prebivala puna gotovost da se povinuje Onome koga ispoveda svojim Gospodom. Pošto toga nema, jezik i dela se razilaze. Međutim, dela su uvek onakva kakvo je srce. Šta, zar ne treba ni zvati: „Gospode, Gospode“? Ne, ne to. Neophodno je da se spoljašnjoj reči pridoda i unutrašnja reč, tj. osećanje i raspoloženje srca. Sedi i razmisli o Gospodu i o samome sebi: ko je Gospod, a ko si ti; šta je Gospod za tebe učinio i čini; zašto živiš i dokle ćeš živeti… Tada ćeš doći do ubeđenja da se ne može bez ispunjavanja sve volje Gospodnje. Nema nama drugog puta. To ubeđenje će roditi spremnost da se na delu ispuni ono što se govori rečju „Gospod“. Pri takvoj gotovosti probudiće se i potreba za pomoću sviše. Sa njom će, pak, doći i molitva: „Gospode, Gospode! Pomozi i daruj nam silu da hodimo po volji Tvojoj“. Tada će mu naše prizivanje biti ugodno.

ČETVRTAK

Sveti Jovan Preteča šalje svoje učenike da pitaju Gospoda: Da li je On Onaj što će doći ili drugoga da čekaju? (Lk.7,19). On nije pitao radi sebe, budući da je, kao obavešten sa neba, tačno znao ko je Isus Hristos. Pitao je radi učenika. Učenici su, pak, tražili rešenje tog pitanja ne iz ljubopitljivosti, nego iz iskrene želje da saznaju istinu. Takvima nema potrebe da se mnogo govori. Gospod im i nije govorio, nego je samo ukazao na ono što je tom prilikom učinio. Božanstvena dela su svedočila o Njegovom Božanstvu. To je bilo tako očigledno, da oni koji su došli sa pitanjem, više nisu postavljali pitanja. Tako je uvek. Sila Božija živi u Crkvi. Onaj ko iskreno traži istinu, odmah će je doživeti i uveriti se u nju. To opitno osvedočenje čini kraj svim pitanjima i savršeno umiruje. Onome ko neće da veruje i ko u Crkvi i Hrišćanstvu počne da, umesto osnove vere, traži povode za opravdanje svoga neverja, nikakva ukazanja neće izgledati zadovoljavajuća. On će svoje neverje da smatra osnovanim, makar njegove osnove bile ništavne i zasnivale se na sitnicama. To hoće njegovo srce – i zbog toga sve kod njega može da prođe.

PETAK

S kime ću uporediti ljude ovoga roda (Lk.7,31), tj. nevernike? Gospod to pitanje postavlja kao u nedoumici. Zar mi nećemo još više biti u čuđenju povodom javljanja neverja? Mi smo začuđeni pred nedoumicom: kako ići protiv svestrane očevidnosti? Međutim, ipak idu. Što se satana protivi – nije čudno. Samo ime je takvo: protivnik istine i dobra. On jasno vidi da Bog postoji, da će mu suditi i da će biti osuđen, da mu je kazna već pripremljena. Pa ipak, sve ide protiv – i ne radi čega drugoga, nego samo radi zla, tj. na veću svoju pogibao. Zar ne vlada isti duh bogoborstva i u onima koji ne veruju? U krajnjem slučaju, po pojmovima koje imamo o duši i njenim dejstvima, neverje je pri svoj očevidnoj osnovanosti vere – neobjašnjivo. Neobjašnjivo je i ropstvo grešnika grehu i nakon što jasno uvidi da ga greh vodi u propast. I do kakve se samo protivrečnosti dolazi! Samo oni koji ne veruju i strastoljupci odbacuju postojanje satane i nečistih duhova. Oni kojima bi više od svih priličilo da su na njihovoj strani, sasvim odstupaju od njih. No, zar nije i samo to mišljenje od nečistih duhova? Tamni ljube tamu i uče govoriti da ih nema, i da se u naravstvenom svetu sve vrši samo od sebe, bez njihovih zamki i lukavstava.

SUBOTA

Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike ka pokajanje (Lk.5,32). Kakva uteha za grešnike! Ali, potrebno je prestati sa gresima, i činiti samo dobro. Osim toga, i tvoreći dobro, sve sebe treba smatrati grešnikom, i to ne samo na jeziku, nego i u srcu. Ne greši, a ipak se, kao pravi grešnik, kaj i prizivaj Gospoda da te pomiluje. Ako imaš takvo nastrojenje, stojiš u istini. Ukoliko se, pak, podaš osećanju samopravednosti, i počneš sebe da smatraš bezgrešnim, znaj da si skrenuo s pravoga puta i pošao stazom koja ne vodi u cpacenje. Kako da se ispravan život spoji sa osećanjem grešnosti? O tome pitaju samo književnici koji pišu a ne delaju. Onome, pak, ko ide delatnim putem, sasvim je jasno da ne može biti drugačije.

NEDELJA DVADESETA PO DUHOVIMA

Gospod vide majku koja plače zbog smrti sina i sažali se na nju (Lk.7,13). Drugom prilikom je bio pozvan na svadbu i uze učešća u porodičnoj radosti (Jn.2,2). Time je pokazao da Njegovom Duhu nije protivno da ima udela u običnim radostima i žalostima. Tako čine i istinski, pobožni Hrišćani, koji sa strahom provode svoj život. Ipak, oni prave razliku među običajima koji vladaju u običnom životu. Jer, među njima ima mnogo toga na čemu ne može biti Božijeg blagovoljenja. Postoje običaji koji su izazvale strasti i koji su izmišljeni radi njihovog zadovoljenja; drugima se hrani jedino sujeta. Ko ima Duh Hristov, uspeće da razlikuje dobro od zlog: jednog će se držati, a drugo će odbacivati. Onoga koji tako postupa, držeći se straha Božijeg, drugi se ne klone. Premda on i ne postupa po njihovom. Jer, on uvek dejstvuje u duhu ljubavi i snishođenja prema nemoćima svoje braće. Jedino duh revnosti, koji prevazilazi meru, bode oči i proizvodi razdvajanja i deljenja. Takav duh se nikako ne može uzdržati od poučavanja i opominjanja. Prvi se brine jedino o tome da svoju porodicu zadrži u hrišćanskom nastrojenju. Mešanje, pak, u tuđa dela, on ne smatra svojim delom, govoreći u sebi: „Ko mene postavi za sudiju?“. Takvom krotošću on izaziva raspoloženje svih, privodeći i druge uvažavanju njegovog načina života. Samozvani učitelj, pak, i sebe čini odbojnim, i na dobar poredak života koga se drži navlači negodovanje. Smirenje, hrišćansko smirenje je u takvim slučajevima neophodno. Ono je izvor hrišćanske blagorazumnosti, koja ume dobro da postupi u datim slučajevima.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *