NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Kod krvotočive žene odmah presahnu izvor krvi, čim se samo dotače sa verom Gospoda, i čim joj priđe sila od Gospoda (Mk. 5,29). Tečenje krvi je slika strasnih misli i zamisli koje neprestano ističu iz srca koje se još nije očistilo od svakog saosećanja prema grehu. To je naša grehovna bolest. Nju ocećajy oni koji su se pokajali i rešili da drže sebe u čistoti, i to ne samo spolja, nego i unutra. Oni vide da iz srca neprestano izlaze zle pomisli, i zbog toga pate i traže sebi leka. Međutim, taj lek se ne može naći ni kod sebe, ni kod drugih. On dolazi samo od Gospoda, i to kad ga se duša kosne i kad od Njega iziđe sila u nju. Drugim rečima, kada proizađe osetno opštenje sa Gospodom, koje se osvedočuje osobitom toplotom i unutrašnjim gorenjem. Ukoliko se to desi, duša će odmah osetiti da je ozdravila od bolesti. To je veliko blago. Međutim, kako ga dostići? Krvotočiva se probijala ka Gospodu i dobila isceljenje. I mi treba da se probijamo ka Gospodu, da bez lenjosti idemo kroz tesnace unutrašnjih i spoljašnjih podviga. U početku sve izgleda teskobno i Gospod se ne vidi. Međutim, odjednom će se i Gospod pojaviti, a sa Njim i radost! Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način…

UTORAK

Otkud ovome to? I kakva mu je premudrost dana? (Mk.6,2). Tako su o Gospodu govorili Nazarećani koji su poznavali Njegov pređašnji, skromni život. Isto biva i sa svima koji istinski slede Gospoda. Onaj ko se strogo drži puta Gospodnjeg, posle truda i pošto u sebi pobedi neispravnost, u čitavom svom sastavu doživljava promenu: u pogledu, u hodu, u reči, u držanju. Sve od tada nosi pečat osobene uređenosti i dostojanstva, pa makar on vodio poreklo iz najnižeg sloja i bio sasvim neobrazovan. I, može se čuti: „Odakle njemu to?“. Kada se telesno i vidljivo tako preobražava, šta da se kaže o unutrašnjem i duševnom, koje neposrednije i lakše podleže dejstvu preobražavajuće blagodati, i u odnosu na koje spoljašnje služi kao izraz i posledica? Kako su tada o svemu svetle misli, kako tačne i određene! Kako je ispravno prosuđivanje o svemu što postoji i što se dešava! Tada je pogled na sve – viši od filosofskog! A namere, a dejstva, a poduhvati? Sve je čisto, sve je obasjano svetom nebeskom svetlošću. To je zaista novi čovek! Obrazovanje nije stekao, nije slušao predavanja na akademiji, vaspitanje nije imao nikakvo, a pokazuje se kao dobro vaspitan i premudar. Pažnja prema sebi, trud nad sobom, molitva i približavanje ka Bogu – sve su preradili blagodaću Božijom. Način, pak, niko nije video. Odatle i proističe pitanje: Otkud ovome to?

SREDA

Šaljući na propoved svete apostole, Gospod je zapovedio da sa sobom ništa ne nose. Jedna odeća na ramenima, sandale na nogama, štap u rukama – i, ništa više. Naložio je da, pristupajući tome trudu, nemaju nikakve brige, jer će biti svestrano obezbeđeni. I stvarno, apostoli su bili u potpunosti zbrinuti, iako nisu imali nikakvu spoljašnju obezbeđenost. Kako se to ostvarivalo? Njihovom savršenom predanošću volji Božijoj. Zbog toga je Gospod promišljao da oni ni u čemu ne oskudevaju. On je pokretao srca onih koji su slušali propoved, te su obezbeđivali hranu i pokoj propovednika. Međutim, apostoli nisu na to računali i nisu ništa očekivali, sve prepuštajući Gospodu. Zbog toga su trpeljivo snosili ako se i nešto neprijatno dešavalo. Oni su imali samo jednu brigu – da propovedaju, i samo jednu žalost – kada ne slušaju propoved. Otuda čistota, nezavisnost i mnogoplodnost propovedi. I sada bi tako trebalo da bude. Međutim, naša nemoć zahteva spoljašnju opskrbljenost, bez koje mi ni korak ne pravimo. Međutim, nije tu prekor našim sadašnjim apostolima. U početku se oni oslanjaju na opskrbljenost, a zatim im ona iščezava iz glave, te se oni svojim trudom uzvode u stanje bogopredanosti. Od tog momenta, može se smatrati, i počinje prava plodonosnost propovedi. Bogopredanost je viši stepen naravstvenog savršenstva, i do nje se ne dolazi odmah čim se spozna njena vrednost. Ona sama dolazi posle truda nad samim sobom.

ČETVRTAK

I pešice iz svih gradova hitahu onamo… i skupiše se oko njega (Mk.6,33) u pustinji Vitsaidskoj, gde je učinjeno čudo nasićenja pet hiljada ljudi sa pet hlebova i dve ribe. Šta je vuklo narod ka Gospodu? Osećanje za Božansko. Sakriveno pod pokrovom ljudske prirode, Božanstvo Gospoda se projavljivalo u reči, delu, pogledu, u svemu što je bilo vidljivo na Njemu. Projavljivanja Božanstva budila su u srcu skriveno osećanje za Božanstveno, i njime vukla ka Gospodu. Niko nije u mogućnosti da spreči takvo približavanje, ne samo sa strane, nego ni sam čovek koji ga oseća u sebi, budući da je ono dublje i jače od svih drugih osećanja. To Božansko u Gospodu Spasitelju privlačilo je Njemu kasnije ljude svih naroda pod nebom. Isto se dešavalo tokom istorije Crkve, a i do sada tako biva. I mali trag Božanskog privlači ka sebi. Šta sledi iz takvog iskustva stremljenja našeg duha ka Božanskom na svim mestima i u svim vremenima? Ono svedoči o natprirodnom, o Božanstvu, koje je njegov izvor. To stremljenje leži u osnovi našeg duha i čini njegovu prirodu, što se može videti iz naših umnih, estetskih n delatnih zanimanja. U prirodi ne može postojati obmana i laž. Dakle, njih nema ni u tom stremljenju ka Božanskom. Odatle proističe da Bog i Božansko postoje, i da naučnici, koji odriču natprirodno, idu protiv prirode duha ljudskog.

PETAK

Ne bojte se, ja sam, ne plašite se (Mk.6,50). Eto potpore nadi našoj! U bilo kakvoj nevolji i bedi da se nađeš – seti se da je Gospod blizu, i ispuni se hrabrim trpljenjem. Kao što je tada iznenada pomogao apostolima, koji su upali u nevolju na moru, tako će i tebi, koji si u teškoći, iznenada javiti svoju pomoć i zastupništvo. On je svagda i uvek spreman sa svojim pokrovom. Stani samo i ti sa Njim ili pored Njega sa verom, molitvom, nadom i predanošću Njegovoj svetoj volji. Odatle će proizaći spajanje duha sa Gospodom, a iz njega se roditi svako blago. Međutim, to ne znači da će samim tim odmah doći i dostojanstvo i slava i čast i tome slično. Spoljašnje može da ostane kao što jeste, ali će zato doći hrabra i blagodušna istrajnost u poretku događaja koji će Gospod ustrojiti za svakoga. A to i jeste glavno što treba da traži svaki nevoljnik. Cpećy unutra, a ne spolja. Unutrašnje blaženstvo je uvek kod onoga ko je u živoj vezi sa Gospodom.

SUBOTA

I što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnogih (Mt.24,12). Ljubav se poništava bezakonjima. Što je više grehova, manje je ljubavi. Gde su samo gresi, ljubav nemoj ni tražiti. Ko ište rasprostranjenje ljubavi i potiranje neljubavnosti, dužan je da se pobrine o umanjenju grehova i smanjenju oblasti greholjublja. Eto pravog načela humanosti! Ko ga prihvati, treba da usvoji i sve načine kojima je moguće protiviti se grehu. Gresi izvan, plod su unutrašnje grehovnosti. Unutrašnja grehovnost se sva koreni na egoizmu i njegovom porodu. Odatle sledi da humanisti moraju prihvatiti za zakon poretke kojima se suzbija egoizam. On se, pak, najsnažnije suzbija nedavanjem sebi na volju. Ne ustupaj svojoj volji i brzo ćeš pobediti egoizam. Ako, međutim, budeš sebi davao na volju, ništa sa njim nećeš učiniti, ma kakva sredstva protiv njega upotrebljavao. Odatle sledi: gde se traži svojevoljnost, tamo se traži raširenje egoizma i ohlađenje ljubavi – tj. veće zlo. Takav je baš duh sadašnjeg vremena. I – zlo raste.

NEDELJA PETNAESTA PO DUHOVIMA

Predavši zapovest o ljubavi prema Bogu i bližnjima, Gospod je odmah dodao učenje o svom Sinovstvu Bogu i o svom Božanstvu (Mt.22,35-46). Zbog čega? Zbog toga što istinska ljubav prema Bogu i ljudima nije moguća osim pod dejstvom vere u Božanstvo Hrista Spasitelja, tj. da je On ovaploćeni Sin Božiji. Takva vera pobuđuje ljubav prema Bogu. Jer, kako ne voleti Boga koji nas je toliko zavoleo da ni Sina svog jedinorodnog nije poštedeo, nego ga je predao za nas? Ona tu ljubav dovodi do punote savršenstva ili do onoga što traži. Ljubav, pak, traži živi savez. Da bi se dostigao taj savez, potrebno je prevazići osećanje pravde Božije koja prekoreva za greh. Bez toga je strašno pristupati Bogu. To ocećanje se pobeđuje ubeđenjem da je pravda Božija ispunjena krsnom smrću Sina Božijeg. To, pak, ubeđenje dolazi od vere. Odatle sledi da vera otkriva put ka ljubavi prema Bogu. To je prvo. A drugo: vera u Božanstvo Sina Božijeg, koji se radi nas ovaplotio, stradao i bio pogreben, daje obrazac ljubavi prema bližnjima. Jer, onaj koji voli pokazuje ljubav kad polaže dušu svoju za voljene. Vera daje snagu za projavljivanje takve ljubavi. Da bi se imala takva ljubav, treba postati novi čovek, tj. samoodricanjem napustiti sve egoističko. Samo u Hristu čovek postaje nova tvar. U Hristu, pak, jeste onaj ko se sa verom i blagodatnim preporodom kroz svete tajne, primakne sjedinjenju sa Hristom. Stoga, oni koji očekuju da bez vere u sebi sačuvaju makar naravstveni poredak – uzalud polažu nadu. Jer, sve ide zajedno: čovek se ne može razdeliti. On se mora čitav ostvariti.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *