NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Teško vama… što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima (Mt.23,13). Ove reči se odnose na arhijereje koji narod ne uče spasonosnom putu, niti, pak, sveštenike podstiču na njihovu dužnost; odnose se i na sveštenike koji ostavljaju narod bez brige, ne trudeći se da mu objašnjavaju ono što je neophodno za spasenje duše. Zbog toga narod ostaje slep i jedan njegov deo prebiva u ubeđenju da je sve u redu, dok drugi, premda i oceća da stvar ne ide kako treba, ipak ne preduzima ništa, jer ne zna kuda da ide. Od toga dolazi do raznih rđavih shvatanja u narodu. Zbog toga kod njega nalaze mesta i raskolnici, i molokani, i hlisti; zbog toga se na njega lako lepi i svako drugo zlo učenje. Sveštenik obično misli da je kod njega u parohiji sve u redu. On se prihvata posla samo onda kada se zlo već razraste i izbije na površinu. Šta, pak, tada činiti? Sveštenik je dužan da prvom obavezom svoje savesti smatra – usavršavanje odraslih u poznavanju Hrišćanske vere. I mlade, takođe, od najranijih godina, treba da priprema putem objašnjavanja onoga što oni mogu i moraju znati. Na školu ne treba čekati. To se mora raditi usmeno, okupljanjem dece u crkvi ili u dom nedeljom predveče, ili u neko drugo zgodno vreme i pogodno mesto.

UTORAK

Očisti ono što je iznutra da bi i spoljašnje bilo čisto (Mt.23,26). Spoljašnje ponašanje je kod nas u svakodnevnom životu gotovo uvek ispravno, budući da se uzdržavamo, bojeći se ljudskog suda. Kod ljudi, pak, koji se i u spoljašnjosti predaju porocima, već je nestao svaki stid. Ispravno ponašanje, međutim, ne prati uvek ispravan unutrašnji tok misli i osećanja. Tu se samougađanju daje puna sloboda, kome se u spoljašnjosti inače popušta onoliko koliko dopušta ljudski pogled i neophodnost da se od njega sakriju privatna dela. Šta je to drugo do – okrečeni grob. Unutrašnja nečistota i ono spoljašnje čini nečistim. Zato očisti ono što je unutra, pa će i spoljašnjost postati čista. Tako ćeš sav postati čisti sasud, pogodan za svaku dobru upotrebu tvom Domaćinu. Za divljenje je, pak, zbog čega unutrašnjost ostaje u tolikoj nebrizi, budući da niko sebi ne želi pogibao. Svakako da neprijatelj drži takvu dušu, zavaravajući je: „To nije ništa. Samo da se nemaju javni gresi“. On dušu uči da glavno delo ostavi za sutra: „Sutra ćemo se ozbiljno pozabaviti sobom, a sada neka se duša nasladi strasnim mislima i maštarijama, kad već ne može delima“. Čuvajmo se, pak, dobro da ne bismo i ostareli u takvoj nameri, jer će tada ispravljanje već biti nemoguće. Starog čoveka je nemoguće iznova vaspitati.

SREDA

Koliko je samo milosti Gospod pokazao prema Jerusalimu (tj. Judejcima)! I najzad je opet bio primoran da kaže: Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta (Mt.23,38). Svi znamo kakve su bile posledice Gospodnje reči: Judejci su do današnjeg dana beskućnici. Zar ne biva slično i sa dušom? Brine se Gospod o njoj i na svaki način je urazumljuje. Poslušna duša ide ukazanim putem, a neposlušna ostaje u svom protivljenju Božijem pozivu. Međutim, Gospod ni nju ne napušta, nego primenjuje sva sredstva kako bi je urazumio. Ako raste upornost, raste i Božija preduzimljivost. Ipak, svemu postoji granica. Ako duša dođe do ogorčenosti, Gospod je prepušta u njene ruke da propadne, videći da sa njom više ništa ne može da učini. I ona zaista gine, slično faraonu. Svako ko strada od strasti neka se pouči da ne može beskrajno bezakono da im ugađa. Zar nije vreme da se one napuste, i to ne samo privremeno, nego sa rešenošću da se napravi odlučan zaokret? Jer, niko ne može znati kad će da prestupi granicu. Može biti, još malo i – došao je kraj Božijoj dugotrpeljivosti.

ČETVRTAK

Ali ko do kraja ppetppi, taj će biti spasen (Mt.24,13). Ne spasava se, međutim, svako ko trpi, nego samo onaj ko trpi na putu Gospodnjem. Mi ovaj život i imamo da bismo trpeli. Svako nešto trpi i to trpi do samog kraja. Trpljenje, pak, ne prinosi korist ukoliko se ne vrši radi Gospoda i Njegovog Jevanđelja. Stoga stupi na put vere i jevanđelskih zapovesti. Tada će se povodi ka trpljenju umnožiti, ali će od toga časa početi da se pletu venci. Dotle prazno, trpljenje će postati plodonosno. Kakvom slepoćom nas okružuje đavo kad nam teškim i nesnosnim predstavlja samo ono trpljenje koje se sreće na putu dobra. Ono, pak, koje nalaže na one koji služe strastima, on prikazuje kao lako i udobnije za nošenje od onog koje nose oni koji se bore sa strastima i protive mu se. Mi slepi to ne vidimo… Trudimo se, trpimo i dolazimo do krajnjih granica svojih sila i sve – neprijatelja radi, a na svoju pogibao.

PETAK

Stražite, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš (Mt. 24,42). Kada bi se ovo shvatilo, grešnika uopšte ne bi bilo. Međutim, ne shvata se, premda svako zna da se radi o nesumnjivoj istini. Ni podvižnici, čak ni oni najstroži, nisu bili u stanju da se stalno cećajy te istine. Stoga su se dovijali na razne načine da potkrepljuju to sećanje, kako se nikad ne bi gubilo: jedan je držao sanduk u keliji, drugi je od svojih sapodvižnika tražio da ga pitanjima podcećajy na sanduk i grob, treći je pred sobom držao slike Suda i smrti, i slično. Smrt se ne dotiče duše i ona ne može da je shvati. Ipak, nje ne može da se ne tiče ono što dolazi odmah za smrću. Ona ne može biti bezbrižna u vezi sa tim, budući da se radi o njenom udelu za vekove vekova. Međutim, zbog čega se ona toga ne seća? Zato sama sebe obmanjuje, misleći da to neće tako brzo doći, te da će, možda, na cpećy, dobro proći. O jadna dušo! Taj način mišljenja odmah nesumnjivo pokazuje da je duša nemarna i da popušta sebi. Kako onda može misliti da će za nju Sud imati dobar ishod? Ne, treba uvek biti u stanju u kakvom se nalazi učenik kome predstoji ispit: bilo šta da radi, njemu ispit ne izlazi iz glave. To sećanje mu ne dozvoljava da ijednu minutu provede uzaludno, te on sve vreme posvećuje na pripremanje ispita. Kada bismo se i mi tako ocećali!

SUBOTA

Gospod govori da je bračnu vezu sam Bog blagoslovio od početka i da je njen zakon položio u samu našu prirodu. O onima, pak, koji ne žele da se žene, On je rekao: Ko može primiti neka primi (Mt.19,5; 12). Premda je On brak priznao prirodnim zakonom, ipak ga nije smatrao toliko neophodnim i neizbežnim da za bezbračnost ne bi bilo mesta. I bezbračnost On razrešava, ograđujući je uslovom koji je zbližava sa zakonom prirode. Uškopljenik je od rođenja bezbračan po prirodnom zakonu. I onaj, međutim, koji svojom voljom postavlja sebe u stanje u kakvom se prirodni uškopljenik nalazi po rođenju, bez učešća svoje volje – stoji na jednoj liniji sa njim s obzirom na odnos prema prirodnim potrebama. Dakle, u tom odnosu su i jedan i drugi – prirodni bezbračnici. Zbog čega onda duhovno uškopljeništvo ili voljnu bezbračnost smatraju neprirodnom? Zbog toga što ne shvataju prirodu. Za njih je prirodno samo ono što je prirodno telu. Ono, pak, što je prirodno duhu, i što, kao posledica njegovog dejstva na telo, postaje prirodno, oni neće da smatraju prirodnim. Moglo bi se pretpostaviti da svi ti ljudi pripadaju broju materijalista. Međutim, ne! Porazgovaraj sa njima o nečemu drugom i videćeš da razložno rasuđuju.

NEDELJA JEDANAESTA PO DUHOVIMA

Priču o dva dužnika Gospod završava rečima: Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama ako ne oprostite svaki bratu svome od srca svojih sagrešenja njihova (Mt.18,35). Znači, od nas se zahteva samo jedna malenkost: oprosti, i biće ti oprošteno. A kada ti je oprošteno, onda si i pomilovan. Kada si, pak, stekao milost, postao si učesnik u svim riznicama milosti. Prema tome, eto spasenja, i raja i večnog blaženstva. Tako veliki dobitak za malenkost što opraštamo… Da, malenkost, ali za naše samoljublje nema ništa teže nego opraštati. Neku nenamernu neprijatnost koja nam se učini nasamo mi još možemo i oprostiti. Međutim, ako se radi o nečem težem, i to još u prisustvu ljudi, mi ne praštamo, čak da prestupnik i traži oproštaj. Bivaju i takve okolnosti u kojima hoćeš-nećeš, ne možeš da iskažeš svoje nezadovoljstvo, te se držiš ćutanja. Međutim, jezik ćuti, a srce govori i kuje zle planove. Ako se neprijatnost poveća samo za jedan stepen, nestaće čak i uzdržavanje: tada nas ni stid, ni strah, ni gubitak, niti išta drugo neće zadržati. Uskipelo samoljublje čini čoveka doslovno sumanutim, te onaj koji mu se podao počinje da govori gluposti. Takvoj nesreći su podvrgnuti ne bilo kakvi, već većinom civilizovani ljudi. Oni se pokazuju osetljiviji na uvrede i sporiji na praštanje. Spolja gledajući, odnosi mogu ponekad i ostati glatki, ali unutra postoji odlučni razdor. Međutim, Gospod zahteva da mi od sveg srca praštamo.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *