o. Александар Лебедев
МИСЛИ О НОВОМ И СТАРОМ КАЛЕНДАРУ
Иако ризикујем да овим чланком изазовем љуту препирку, ипак се здушно упуштам у ову тему. Овде изнесена мишљења су моја и не представљају увек званичан став Руске Православне Заграничне Цркве, чији сам свештеник већ 25 година.
Моје искрено мишљење је да Православље тренутно преживлљава поларизацију на два табора: немајући бољи израз за њих, можемо их назвати именима „традиционалисти“ и „модернисти.“
Као што сви знамо, 19. век је био сведок развоју напредних идеја које су на крају довеле до револуције у Русији. Један део свештенства у Руској Православној Цркви се умешао у тај напредни покрет и пожелео да „либерализује“ цркву. Предлагали су, између осталог, и следеће: прелазак на Нови Календар (Григоријански, кога је увео папа Григорије 13-ти крајем 16. века и кога су све Православне Цркве у то време одбациле, настављајући да користе Јулијански календар); ожењене епископе; дозволу свештеницима да се жене два пута, скраћивање богослужења; скраћивање дужине постова као и степена њихове строгости; коришћење цивилне одеће за свештенике ван цркве; укидање обичаја да свештеници носе дуге браде и косе, као и многе друге новотарије.
Ови свештеници су постали језгро такозваног „реноваторског“ покрета у раној пост-револуционарној Совјетској Русији, која је са њима сарађивала, пошто је од њих имала потпуну подршку комунистичком режиму. Већина црквених грађевина у Совјетском Савезу предата је њима, реноваторима, док су они који нису сарађивали са режимом (следбеници патријарха Тихона, на пример) били прогањани, а често и убијани.
У исто време, на место Цариградског Патријарха поставила се једна прилично занимљива личност, Мелетије Метаксакис. Он је претходно био Архиепископ Атински, затим Патријарх Александријски. Није сасвим јасно како је успео да сукцесивно буде поглавар трију независних Православних помесних цркава. Довољно је рећи да је био Слободни Зидар и да је имао своје „везе.“
Био је изузетно модеран у својим погледима. Подржавао је све горе поменуте иновације и саблажњавао Православни свет појављујући се у цивилном оделу. Године 1923. званично је увео промену календара , мада није успео да протури друге новине. Такоће, признавао је реноваторе у Совјетској Русији за истинску Руску Цркву и придружио се њиховој осуди и прогону Патријарха Тихона.
Да скратимо причу, као резултат увођења Новог Календара, дошло је до поделе у Православном свету. Неке од Православних Цркава остале су при Старом Календару, неке су прихватиле Нови, и тако је разбијено литургијско јединство Цркве. У Грчкој је увођење Новог Календара изазвало бурне промене, а физичко гоњење старокалендараца постало је веома распрострањено.
Питање календара је од изузетне важности за „традиционалне“ Православце, иако му Новокалендарци не придају неки велики значај (Често чујем: „То није догматски проблем, оче, ради се само о обичају“). Одговор је, наравно, да је Папина календарска новотарија много пута била осуђивана на Свеправославним саборима, тако да се овде не ради само о „укусу.“
Како је, дакле, све ово утицало на Православље у Америци? Данас можемо видети следеће ствари: Новокалендарске цркве су, по правилу, упале у многе Римокатоличке и Протестантске „замке.“ У већини случајева, Новокалендарци имају клупе по својим црквама, неки имају оргуље (!) и електронска звона уместо правих, њихови свештеници, а у неким случајевима и епископи, често носе „беле крагне“ и одела (ван богослужења), скоро сви свештеници носе кратку косу, а браде су им подкресане или их уопште немају и воле да их ословљавају са „оче Ацо“ или „оче Жиле.“ Типично је и то да се богослужења скраћују, често се чак и вечерња служба суботом укида. Новокалендарци имају релативно мали број манастира и монаха. У многим црквама Бинго је главни извор зараде, а скоро свака има „пресдседника“ црквене општине који је несвештено лице и који, заједно са црквеним одбором решава црквена питања. Масонерија се не сматра нечим сто се коси са Православљем.
Са друге стране, традиционалистичке Православне парохије никад у црквама немају клупе, оргуље и слично, њихови свештеници се никада не појављују без мантије (не би ни мртви обукли „клеричку кошуљу“ са белим оковратником!), нико их ни у сну не би ословио са „оче Жиле“, по правилу никада не секу косу нити брију браде, осим ако то не захтева посао ван цркве, богослужења верније следе Типик, свештеници су сами председници својих црквених општина, док црквени одбори имају више саветодавну улогу, монаштво је далеко распрострањеније, а манастири су бројнији. Масонство се осуђује и сматра неспојивим са Православљем.
Још једна значајна област која дели традиционалне Православне вернике од њихове „модернистичке“ браће је питање екуменизма. За Традиционалног Православца, екуменизам није ништа друго до јерес, безброј пута осуђивана на Саборима, који јасно и гласно забрањују заједничку молитву са јеретицима.
Новокалендарци, с друге стране, активно учествују у „екуменистичком покрету“, у Светском Савету Цркава, упркос невероватном споју паганизма са новосветским начином размишљања, радикалним феминизмом и другим необичним стварима које се догађају на скупштинама ССЦ.
На несрећу, последња три Цариградска Патријарха (Атенагора, Димитрије, а сада и Вартоломеј), ватрени су екуменисти. Патријарх Вартоломеј, у време док је био митрополит, често се фотографисао у цивилном пословном оделу, са краватом (чак не ни са белом крагном!), а студирао је на Папском Институту у Риму. Његови недавни састанци са Папом истичу његову жељу да до 2000. године дође до поновног уједињења са Римом. Он, као и многи други екумеистички настројени патријарси источних цркава, сматра јеретичаре монофизите Православцима и не подстиче их да се одрекну својих погледа нити да усвоје православни став о Христовој богочовечанској природи.
Све ово саблазжњава традиционалне Православне који желе да сачувају нетакнуту веру Апостолску, веру Светих Отаца.
Римокатолицима ово све можда звучи познато. Сетимо се бурних преокрета који су се догађали у Римокатоличкој цркви када је нашироко почела да се одвија модернизација.
Традиционални Православни верници ће се борити да ово не задеси и Православље. Иако представљају релативно мали део савременог Православног становништва, традиционалисти (које сачињавају Руска Загранична Православна Црква чије свештенство броји више од 400 чланова, старокалендарске цркве у Грчкој, Румунији, Бугарској и осталим сродним црквама у целом свету) ће и даље наставити да сведоче за чистоту Православља, а против модернистичке и екуменистичке јереси, ко је су, нажалост, заразиле велики део Православног света.
Мада постоје и у самом традиционалистичком покрету поједине групе фанатика (који тврде да нико други нема Божју благодат), већина традиционалиста се слаже да су ови други (модернисти), иако у великој заблуди, и даље Православни и моле се за њихов повратак путу традиционалног Православља, који је Црква чувала пуних 2000 година. И међу модернистима постоје фанатичне групе, које традиционалне Православне вернике сматрају схизматицима ван цркве.
Лично мислим да бисмо требали да пустимо фанатике да се извичу док не изгубе глас, а да би рационалнији традиционални Православци и Новокалендарци морали да започну миран и конструктиван дијалог и да се као браћа и сестре у Христу моле једни за друге.