MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
92. Pismo
Jednom malom bati koji želi jednu Božićnu priču
 
Ispričaću ti priču što su meni pričali pravoslavni Arapi iz sela Betdžale kod Vitlejema. U staro, prastaro vreme, daleko, daleko pre rođenja Hristova, beše u Vitlejemu čovek po imenu Jesej, sin Ovidov, unuk Vozov i Rutin. A taj Jesej imaše osam sinova. Najmlađi sin Jesejev zvaše se David. Beše David pastir, i pasaše ovce oko Vitlejema. Sveto Pismo opisuje Davida kao mladića stasita, smeđe kose i lepa lica. Uz to još bejaše ovaj lepi pastir neobično snažan i hrabar. Kad bi mu lav ili medved uhvatio ovcu, on bi lakonogo stizao zvera, otimao ovcu iz zverskih čeljusti a zvera ubijao. I tako, dakle, beše David zaista dobar i pouzdan pastir svoga beloga stada. A mnogo poštovaše oca svoga, kao Boga. Često puta David je spavao u polju, na širokoj postelji zemlje pokriven zlatotkanim ćilimom zvezdanog neba. No ono što ću ti ispričati nije se dogodilo u otvorenom polju pod zvezdama nego u jednoj kamenoj pećini ukraj Vitlejema.
Bio tako jedan vruć dan, kakvi su česti dani u toj istočnoj zemlji. Davidove ovce polegale u hlad pod maslinovo drveće. Sunce je peklo svom svojom silom, i ovce su dahtale od žege. Pa i Davidu posta žega sasvim dosadna. Zato on uđe u onu pećinu, da se skloni od vrućine i da se odmori. U pećini je hladovito u letnje dane a toplo u zimske. Ušavši u pećinu mlad pastir se odmah oseti prijatno, pa sede; ubrzo zadrema, leže i zaspa. Ali ne postoja dugo a to David oseti nešto hladno po rukama svojim, i trže se iza sna. Kad otvori oči, avaj, on vide užasnu zmiju kako se skolutala njemu na prsi i obavila oko njegovih ruku! Još uzdigla svoju pljosnatu glavu nad njegovim licem pa jezikom palaca. Očima zlobno i ustremljeno gleda u lice mladićevo, očima što sijaju kao žeravice. U pećini mrak, i u mraku oči one nemani kao dve žiške! David se sav strese od straha. Njegov položaj bio je očajan, van spasenja. Ako samo mrdne rukom ili glavom, zmija će ga sigurno ugristi, i sasuti svoj otrov u krv njegovu. O koliko mu je lakše bilo boriti se sa ričućim lavom i urlajućim medvedom nego sa ovim puzećim nemuštim gadom! Šta da radi? Ujednom se seti David svog starog pomoćnika u nevoljama, svoga Gospoda, pa uzviknu iz srca, punog bola i suza: Ne ostavi me Gospode Bože moj, ne odstupi od mene! Pohitaj mi u pomoć izbavitelju moj od teških beda! Tek što izreče te reči, a gle zasija se neka neobična svetlost u jednom uglu pećine. Beše svetlost u obliku velikog kruga u visini čoveka. Usred tog kruga od svetlosti David ugleda krasnu devojku, blagu i ozbiljnu u isto vreme. Devojka seđaše sa napred pognutom glavom, i držaše na rukama čedo, tako predivno čedo kakvo Jesejev sin nikad očima svojim nije video. Najednom uspravi se dete u krilu svoje matere i oštro pogleda na zmiju očima kao dvema munjama. I pruži dete prst prema vratima od pećine kao zapovedajući zmiji da izađe. Na mah se zmija odvi od Davidovih ruku, opruži se i odgmiza napolje. David skoči i prostre se po zemlji pred devojkom i detetom u svetlosti. Htede da iskaže svoju blagodarnost za neočekivano spase-nje, i taman kad mu dođe reč u grlo, on otvori oči, ali – ništa više ne vide. U tom cela pećina ispuni se nekim slatkim mirisom kao od skupocenog tamjana i izmirne.
Do smrti svoje David nije mogao zaboraviti ovaj čudni doživljaj. Od pastira uzdigao se do cara, ali ono mu je stalno bilo u pameti. Kao car on je sastavio dve prekrasne pesme, jednu: Najlepšem od sinova čovečijih, a drugu opet: Carici u rizama pozlaćenim. I te pesme on je pevao kao car uz harfu na visokoj kuli svojoj u Jerusalimu.
A ti, bato, sad pogodi: koja je ono pećina? Šta označava ona strašna zmija? Ko je bila ona devojka, a ko dete? Da bih ti olakšao da sve pogodiš ja te pozdravljam radosnim pozdravom:
Hristos se rodi!