NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA

 

MISIONARSKA PISMA
 
88. Pismo
Bugarskom svešteniku Ivanu DŽ. koji očajava zbog bezbožnika
 
Ohrabrite se, časni oče. Iz svakog oblaka ne biju gromovi. Pišete, kako su bezverci u Bugarskoj stvorili udruženje i kako javno napadaju veru Božiju i rugaju se svetinjama hrišćanskim. I to Vas dovodi do očajanja. Spustite još jednom pogled duboko u srce svoje i vidite, da li je Vaša lična vera jaka. Jer očajanje je plod maloverstva a ne prave pobožnosti. Pobožan čovekuspešno vojuje protiv očajanja pomoću vere kao nepobedivog oružja. Samoća je probni kamen: ispitajte sebe i svoju veru u samoći. Ma koliko se bezbožnik uzdizao i hvalio pred ljudima, u samoći se on oseća očajnikom. A čovek sa verom u samoći oseća priliv snage i radosti. Ne boj se nikad onih, koji su izašli iz tvrđave Hristove pa je spolja napadaju. Svaki njihov udar utvrđuje stene crkve a njih raslabljava. Seti se Pavla na Balkanu, samoga usred mraka paganskog i besa jevrejskog. Bijen i gonjen on nije očajavao. Koliko je njegova reč doprinela širenju hrišćanstva toliko su gotovo doprineli i udari neprijateljski. Oni koji su tobož rušili nesvesno su utvrđivali; i koji su oganj božanski gasili većma su ga raspirivali. Tu tajnu bezbožnici ne znaju, i neće je nikad znati. Njihova je zabluda što misle, da se delo Božije može porušiti istim sredstvima kojim i delo ljudsko. Božanski oganj ljubavi, spušten od Hrista s neba na zemlju, mogao bi se pomračiti samo nekim jačim ognjem ljubavi. A gde je taj jači oganj? Gde je ljubav u bezbožnika? Njihove su sve pobude iz carstva zoološkog a ne iz nebeskog. A zoologijom se Hristos ne može pobediti. – Pa setite se Julijana Odstupnika, kako je s prestola carskog, naoružan svim zemaljskim oružjem, poveo rat protiv crkve Hristove. Da li su se uplašili Vasilije i Atanasije? Ne, nego su prorekli otpadnom caru blisku i sramnu propast. Oblačak, proći će! govorio je Atanasije svojoj pastvi. I prošao je brzo, kao što prolaze svi oblaci bezboštva, oblaci i magle koje progone vjetrovi, po reči apostola Petra. – Još se setite Zagorskih mučenika. Stara Zagora, dika Pravoslavlja na Balkanu! Mučenici su njeni pobijeni ali nisu pobeđeni. Kao pobedioci oni i danas nadahnjavaju bugarski narod verskim junaštvom i požrtvovanjem, kao što ga prepodobni Jovan sa Rilskih planina opasuje snagom a sveti oci Trnovski blagosiljaju iz carstva Hristovog blagoslovom Božijim. Vi ste mlad sveštenik i ne pamtite bugarske užase, koji su u svoje vreme potresali srce i savest ne samo pravoslavne Rusije nego i cele Evrope. Ali, imaće u Bugarskoj, mislim, još dosta živih ljudi, koji su bili svedoci tih užasa, od kojih se lepa zemlja bugarska obojila krvlju hrišćanskom. Pa kad nenasiti mač osmanlijski nije mogao pokolebati veru bugarskog naroda, zar će je pokolebati prazne reči? Zar će je pokolebati pusta obećanja zoološkog Raja na zemlji onih očajnika, koji odcepivši se od velike duše svoga naroda pošli su u pečalbu za dušom, da kupuju sebi dušu od nekih bezdušnika na zapadu sunčanom? Kupili su je, ali mrtvu. Zar će se, dakle, živi ubojati mrtvih? Zaista, ne. Bugarski narod može oslušnuti levo i desno te nove učitelje sreće bez Boga, ali će se na kraju odlučno okrenuti od njih, prilepiti se uz Hrista i, poput Petra, pokajnički uzviknuti: Gospode, kome ćemo ići? Ti imaš riječi vječnoga života.
Mir Vam i radost od Gospoda.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sv.Nikolaj - Jednom patrioti koji kaže: Dovoljno je biti dobar Srbin a vera je sporedno | ŠNR

  2. Pingback: Vladika Nikolaj Velimirović - Hristos je činio samo dobro, pa su Ga ljudi ipak raspeli | ŠNR

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *