MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
83. Pismo
Jednom junačnom Hercegovcu koji kaže
da bez vere nema junaštva
 
Divna su tvoja opažanja, viteška dušo! Bez iskrene i tvrde vere u živoga Boga nema junaštva. A gde nema junaštva ljudi se služe samo lukavstvom i spletkom. Samo Gacko, veliš, dalo je više junaka nego jedan grad evropski. Pa Nevesinje, pa Drobnjaci! Sve one junačine, koje ti spominješ u pismu kao: pop Bogdan Zimonjić, Novica Cerović, Jakov Daković, Stojan Kovačević i drugi, bili su velika deca. Njihova vera u Boga i krajnju pobedu pravde bila je kao vera u dece, prosta i čista, nenagrižena sumnjom i neukaljana prašljivim računima. Bogobojažljivci i narodoljubci ne mogu ne biti junaci. Ko se Boga boji i narod ljubi, tome je smrt šala. A ko se smrti ne boji, čega se drugog može bojati? Ono što za popa Bogdana očevidci pričaju, mislim, ne nalazi se ni u legendarnim pesmama indijskim. On je toliko verovao, da ga Proviđenje štiti i da ne može poginuti, da je uplašenim drugovima vikao: sklonite se iza mojih leđa! A kako su široka leđa bila u popa Bogdana, ti to bolje znaš, pošto si ga živa gledao.
Takvo je onda bilo vreme, i takva vrsta junaštva. Meni je mnogo mila tvoja iskrenost u odavanju pravde i muslimanima junacima. Ali i među njima niko se ne spominje kao junak osim onih koji su u Boga verovali i Boga se bojali. Po mome mišljenju nije turska sablja pokorila Balkan i Evropu do Beča nego jaka vera u Turaka. Sa jakom verom išla je i jaka disciplina i čestitost. Naoružani tim nevidljivim ama i onda i danas odlučujućim oružjem Turci su bili u stanju da stvore državu od Indije do Budima, jednu od najvećih država u istoriji; da je stvore i drže duže nego što Englezi drže Indiju. Kad je sultan Soliman krenuo iz Jedrena sa 100.000 vojnika na Mađarsku on je izdao naredbu, da se odseče glava svakom onom vojniku, koji bi uz put pljačkao ili rečima vređao narod kroz koji su prolazili. Kao iz Starog Zaveta! Ali u Hercegovcima i Crnogorcima našao je ovaj hrabri narod azijski prevashodne takmace u veri i čestitosti. Utoliko su slavnija imena onih tvojih zemljaka, koje spominješ, bogobojažljivaca i narodoljubaca.
A sada se žališ, kako je posle rata nestalo junaka i junaštva. Ovo mirnodobno pokolenje liči ti, veliš, na gomilu pijavica što se otima o slasti zemaljske, ponikle iz krvi balkanskih junaka i mučenika. No zar je prestao rat? U knjizi Jova piše: čovjek je u ratu na ovome svijetu. Apostol Pavle pred kraj života uzvikuje: dobar rat ratovah! Ako nije uvek rat puškama i mačevima a ono je rat u drugom obliku – za život i za dušu. Takav rat se i sada vodi. Neko se bori sa bolestima, neko sa iskušenjima, neko za čast i obraz, neko za slabe i nejake, i tako redom. A gdegod je borba, tu treba da ima i junaka. Ako se ti junaci ne vide svuda i od sviju, ne znači da ih nema. Ima ih, ima puno. Ima ih i u kući, i na ulici, i u bolnici, i na njivi. Jer nije sve junaštvo među generalima života nego i među redovima.
Raduj se Gospodom.