MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
71. Pismo
Jednom skromnom čoveku koji se kaje zbog nekih svojih reči
 
Dobro si učinio što si se odmah pokajao. Bog je ostavio pokajanje za spasenje. A da nije tako, ni apostoli se ne bi spasli a kamoli drugi ljudi. Jezikom si zgrešio, srcem se pokajao. Rekao si zlobnu reč protiv suseda svoga. Kao da si varnicu bacio u slamu. Celo selo čulo i nasmejalo se. Sused se ogorčio i tužio te sudu. Platio si mnogo, najedio se još više. Na sebe samoga najedio si se. Nije ti teško to što te je sud kaznio, ali ti je teško što te tvoj uvređeni sused stalno kažnjava. Neće s tobom više da govori. Ćuti, i okreće se od tebe. Šta da radiš?
Ostavi Bogu i vremenu. Moli se svevidećem Tvorcu, da odobrovolji suseda tvoga. I svakom ukazanom prilikom reci dobru reč o njemu, susedu svome, i – čekaj. Bog, dobra reč i vreme učiniće svoje. I ti ćeš jednoga dana opet ići crkvi zajedno sa izmirenim komšijom.
A kao pouka za buduće neka ti posluži Spasiteljeva reč: ja vam kažem, da će za svaku praznu riječ koju reku ljudi dati odgovor u dan strašnoga suda. Da li to ovo kazuje, kako svaka zlobna i lažna reč udara protiv reda u vasioni i vređa Stvoritelja? Dobru ili zlu reč, koju mi izgovorimo nekom licu ma i u najvećoj skrivenosti, oseća sva vasiona, i oseća Tvorac osećanja. Ili kako bi se mogle utajiti reči, od Onoga, od koga se ni misli ne mogu utajiti? Drevni Grci govorili su za koplje njihovog junaka Ahila, da je moglo jednim krajem zadati ranu a drugim krajem izlečiti ranu. Ne znamo za koplje Ahilovo, ali znamo pouzdano, da je ovo istina za jezik ljudski. Jezikom se rane zadaju i jezikom se rane leče. Njim blagosiljamo Boga i Oca, i njime proklinjemo ljude (Jak. 3, 9).
U jednom selu našem dogodio se ovaj strašan događaj. Imala majka jedinca sina, đaka u školi. Naljuti se majka na sina, pa u ljutnji izgovori ovu bezumnu reč: da mi je da te nikad moje oči ne vide, bila bi srećnija! Dete se toliko uzbudi od ovih majčinih reči, da odmah uzme pušku i ubije se. Ukraj sebe ostavi svoju đačku tablicu, na kojoj je ispisao bio ove reči: evo, majko, uklanjam se za navek ispred tvojih očiju, samo da ti budeš srećna! – Žalosna sreća materina! Posle toga osamljena majka sedela je svake noći kraj ognjišta i suzama oganj gasila, dok jedno jutro nije osvanula mrtva, presvisla, pored ugašenog ognjišta.
Vidiš li šta luda reč čini? No neću te ostaviti bez primera, šta je opet u stanju razumna reč učiniti. U vreme Rata upute nekog strašljivog vojnika u izvidnicu. Svi su ga znali kao strašljivca. I svi se nasmeju čuvši kuda ga starešina šalje. Samo se jedan vojnik nije nasmejao. On je prišao svome drugu da ga ohrabri. Ali mu rekne strašljivi vojnik: poginuću sigurno, neprijatelj je sasvim blizu! -Ne boj se, brate, Bog je bliži! odgovori mu onaj dobri drug. – Ove reči zazvonile su kao veliko zvono u duši onoga strašljivca. I zvonile su do kraja rata. I taj negdašnji strašljivac vratio se iz rata okićen odlikovanjima za hrabrost. Tako ga je preobrazila i osnažila ona blaga reč: Ne boj se, Bog je bliži!
Mir ti i zdravlje od Gospoda!