MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
69. Pismo
Kašikaru Marinku koji pita:
Da li je Gospod ukoreo svoju Majku
 
Na svadbi u Kani nestalo vina. Bogorodica vide goste začuđene a domaćina postiđena. Pobuđena milošću i sažaljenjem ona se obrati Sinu svome za pomoć ili savet govoreći: nemaju vina. A Isus njoj na to: što je meni i tebi, ženo? Ove reči Isusove tebi se čine kao ukor, i ti zbog toga pišeš i pitaš.
Nije ukor, nije. Jer da je bio ukor, Bogorodica bi to osetila u onome času jače nego mi danas. I da je osetila to kao ukor, zaćutala bi i ne bi više reči progovorila. Međutim, ona je odmah rekla slugama: što god vam reče, učinite.
Što je meni i tebi, ženo? Ovo su reči prosvećenja a ne ukora. Gospod hoće da Svoju Majku prosveti a ne da ukori. Ona je iz sažaljivosti mislila o nižoj, telesnoj potrebi prisutnih, a On o višoj, duhovnoj. Ona je želela da sve bude u redu i po običaju, i bez ičijeg ožalošćenja ili postiđenja, a On je želeo da budi uspavane i leči obolele duše ljudske. On je sišao među ljude da vodeno biće naše pretvori u vino, pepeo u oganj. Bogomajka, istina, htela bi da Sin njen učini dobro delo ljudima; ali dobro delo na koje ona pomišlja sasvim je maleno. On hoće da učini dobro delo ljudima – u tome se srce Njegovo slaže sa srcem Majke Njegove – ali delo preveliko, srazmerno Njegovoj veličini i korisno svima kolenima do kraja sveta. Za trenutnu telesnu potrebu svatova moglo se vino pozajmiti i u komšiluku. U toj zemlji nije oskudica u vinu. Ali nije važno vino no čudo. Vino ljudi popiju i zaborave, a čudo se ne zaboravlja. Vino kao telesna potreba pripada carstvu zemlje, dok čudo kao duševna potreba pripada carstvu neba. Bogorodica je trenutno pomislila na ovo prvo; Gospod je mislio na ovo drugo. Videći Vidoviti jasno, da su se misli Njegove Matere udaljile od Njegovih misli, On hoće da je trgne iz nižeg carstva i uzvede u više. Zato joj govori blago: što je (zajedničko) meni i tebi, ženo? Zlatoust piše o tom sledeće: „Ovo nisu bile reči obličenja matere no domostrojstva“, tj. strojenja Carstva Nebeskog kako u duši Bogomajke tako i u dušama svih koji budu čuli ili čitali ove reči. Seti se, kako je Isus rekao sestri Lazarevoj: Marto, Marto, brineš se i trudiš o mnogome, a samo je jedno na potrebu. I ove reči nisu reči ukora no prosvećenja. Carstvo Nebesko je iznad svega, i sve ljudske brige i trudove valja upraviti ka tome carstvu.
No zašto Gospod reče: ženo, a ne: majko? Da bi u tom času jače istakao razliku između misli Njegovih i misli njenih. Jer da je rekao: majko, mi ne bi toliko obraćali pažnje gornjim rečima niti bi osetili razliku u mislima njihovim u tom trenutku. Petru je morao dati mnogo jaču lekciju rekavši mu: idi od mene, satano! jer ne misliš što je Božije nego ljudsko. A da mu je rekao: idi od mene, Petre (ili: čoveče)! Ni Petar ni mi ne bi zapazili bezdan, koji je delio njega od Gospoda.
Da li je Bogorodica razumela tada Sina svoga, i da li je primila pouku? Potpuno. Odmah je prestala da savetuje Savetodavca i upućuje Putovođu, pa se poslušno i smerno vratila ka svojoj ulozi: da kod ljudi priprema put za Njega. Ona se zato obraća slugama i govori im: što god vam reče, učinite. I kad su sluge učinile sve što im je On rekao, tada je ona zajedno sa svima u trepetu duše očekivala neočekivano.
Da i mi poslušamo Svetu Bogomajku, brate. Da učinimo sve što nam je Sin njen zapovedio. To je u našoj vlasti. A kad sve učinimo što je rečeno, da sa trepetom očekujemo neočekivano. Naime, da očekujemo čudo od Njega, čudo pretvaranja telesnog čoveka u duhovnog, zemaljskog u nebeskog – vode u vino.
Mir ti i radost od Gospoda.