MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
5. Pismo
Majci koja nije mogla da nađe grob poginulog sina
 
Tražila si ga, veliš, po svima vojničkim grobljima. Putovala si od Zlatibora do Krfa, do Soluna. Dizala si se na Kajmakčalan, na Mačkov Kamen. Spuštala si se u doline mrtvih. Gdegod si saznala za vojničko groblje, tamo si hitala. Molila si, da ti čitaju spiskove pogrebenih tu i tu. Sricala si i sama imena na krstačama. Nema pa nema.
Ne tuguj, majko draga. Grešna je velika tuga. Božija je zemlja i sve što je na njoj. Ma gde da je grob tvoga sina, na Božijoj je zemlji. Kad dodirneš crnu zemlju pred pragom kuće, dodirnula si ivicu groba sina tvoga. A svevideće Božije oko šeta po zemlji i gleda mrtve kao i žive. Ako se sin tvoj sakrio od tebe, nije se sakrio od Boga. Sam ga je Bog sakrio od tebe, da očisti srce tvoje tugom i da ti pripremi radosno iznenađenje, radostan sastanak sa sinom u večnim dvorovi-ma Njegovim.
Ne znaju se ni grobovi mnogih velikih i svetih ljudi. Nepoznat je ostao grob proroka Mojseja; pa grobovi mnogih apostola i mučenika Hristovih; pa grobovi mnogih pustinjaka i isposnika. Njihova su imena crvena slova u kalendaru. Njihov spomen slavimo, crkve im zidamo, molitve im uzdižemo. Ali za grobove njihove ne znamo. Nemoj, dakle, tugovati što će i grob tvoga sina ostati znan samo svevidećem Oku kao i grobovi tolikih svetitelja i svetiteljki.
Jednoj majci u Debru sahranjen je sin vojnik negde u dalekoj zemlji. Zbog starosti ona mu nije mogla na grob otići. Pa se dosetila stara duša kako da prelije grob sina svoga. Svake subote ona odlazi na vojničko groblje u Debru. Tu leže pomrli vojnici, čije će majke mučno doći na grobove njihove. I na tim grobovima ona pali sveće i šapće molitve. I moli sveštenika da prelije i da spomene ime, ispisano na krstu, i uz to i ime njenog Atanasa.
I ti možeš tako činiti. I bol će ti uminuti.
No još je važnije da misliš o duši svoga deteta nego li o grobu njegovu. Gle, duša njegova nije ni u jednome grobu na zemlji. Ona je bliža tebi nego grobu. Bila tako druga jedna majka, koja je u vreme rata putovala na bojno polje, da poseti grob sina. Grob je bio pod bojnom vatrom, te je nisu pustili. Neutešna vratila se doma. Najednom, po Božijem Promislu, javi joj se sin njen u sobi. Skoči majka i uzvikne:
– Gde si, sine moj!
– Putovao sam s tobom, majko, i vratio se.
Još joj je rekao da je njemu dobro i da ona treba da presta-ne s plačem.
Prestani i ti s plačem, a počni sa milostinjom za pokoj duše sina svoga. Suzama si dovoljno omekšala zemlju srca, vreme je sad da pustiš da rod nikne. A najzlatniji rod, što iz suza niče jeste molitva, milostinja i predanost volji Božijoj. Neka ti molitva bude jedna krsna daščica, a milostinja druga. Od njih napravi krst sinu svome. Molitva se diže u visinu a milostinja se širi u širinu. Krotka predanost volji Božijoj pak neka ti je kao gvožđe, kojim se krst prikiva.
Ne razdvajaj molitvu od milostinje. I blaga uteha s neba lagano će sići u srce tvoje kao rosa u žednu travu.
Mir ti od Boga i blagoslov.