MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
55. Pismo
Školovanom čoveku koji je došao do uverenja da „ima nešto“
 
Pišeš mi, da mora da ima nešto na kraju krajeva. Čitao si, veliš, knjigu o zvezdama od nekoga velikog astronoma, pa ti je palo u oči tvrđenje toga slavnog naučnika: „bez Boga se ništa u svetu ne može ni razumeti ni objasniti“. Otuda si i ti došao do zaključka, da ima nešto.
Kaži, sine car Lazarev, ima Boga, i budi radostan! Ima nešto – tako govore mnogi školovani ljudi. No, ako ti ostaneš do kraja života samo pri toj reči: ima nešto, tvoj će sav život biti ništa.
Jedna trenutna slutnja, da postoji neka ogromna tajna sila iza vidljivog sveta, nije još ni iz daleka ona vera, životvorna i plodonosna, koja osvetljava naš put i ukazuje naš cilj.
Kazati samo ima nešto ne znači izaći na videlo dana. To jedva znači, da je putnik prevalio ponoćni mrak i svojim proširenim zenicama nazreo belasanje na istoku. A odatle do velikog sunca nad temenom još je dug put. Požuri da te smrt ne postigne u tom sumraku. Da bar umeš da rečeš: ima Neko, zora bi zarudela nad životom tvojim.
Poznaj Stvoritelja svoga, brate dragi. To je važnije od poznanja stvorenja Njegovih. Ne budi u društvu onih, na koje se apostol žali govoreći: više poštovaše i poslužite tvari nego Tvorcu (Rim. 1,25). Gle, Svevišnji umetnik stoji pokraj Svojih dela. Ti si se suviše zagledao u Njegove umetničke tvorevine, koje donekle otvaraju oči, a potom zaslepljuju. Zašto ne priđeš Umetniku i ne upoznaš Ga, i ne predstaviš Mu se? Hristos je zato i došao na zemlju, da ti pruži ruku i da te privede. Ko ne priđe bliže Umetniku u ovome svetu, u Njegovoj prečudnoj radionici, ne upozna Ga, ne predstavi Mu se, i ne pokloni Mu se, neće biti pušten ni u dvor Njegov na nebesima.
Ovo ti pišem tek vrativši se sa jednog pogreba. Umro je jedan valjan mladić u Ohridu. Na samrtnom odru lice mu je bilo svetlo, svetlije nego za života. Živeo je po veri i upokojio se u punoj veri. Sasvim mlad, ama razuman. A ti si već stariji gospodin. Mir ti i milost od Boga.