MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
54. Pismo
Braći Radosavu i Milosavu koji pitaju o kamenju što viče
 
Kada je Gospod poslednji put ulazio u Jerusalim narod mu je izašao u sretanje. Bezbrojne oči gledale su u Njega, s divljenjem, i bezbrojna usta radosno klicala: osana! osana sinu Davidovu! blagosloven car Izrailjev! Čuše to fariseji, pa zeleni od zavisti rekoše mu, da zapreti narodu da ne viče. Odgovori im krotki Gospod: ako zaćute, kamenje će povikati. Sada, posle devetnaest vekova od toga događaja, vi pitate, kakvo je to kamenje, i kako može kamenje vikati?
Niste li čitali, kako su Jevreji posle pet dana zaista zaćutali i kako je kamenje povikalo, da je Hristos Sin Božiji? Kada je On na krstu izdahnuo na Veliki Petak zemlja se potrese, i kamenje se raspade. Kamenje je pucalo i s treskom raspadalo se. To je jezik kamenja, to vika kamenja. Može li biti glasnijeg jezika i strašnije vike: i očiglednijeg svedočenja o blagoslovenom Caru, koji je sišao među ljude i koga su bezumnici odbacili i umrtvili?
Drugo kamenje. Kada su Jevreji zaćutali neznabošci su povikali: osana! Jevreji su gledali na neznabošce kao na mrtvo kamenje. U duhovnom smislu oni su zaista i bili kamenje, bez saznanja o jedinome živome Bogu, ti poklonici kamenih idola. Kada su, dakle, Jevreji zaćutali o Sinu Božijem apostoli su pošli po svetu da krštavaju neznabožne narode. I ovi narodi postali su kao oživljeno kamenje, po reči apostola Petra: i vi sami kao živo kamenje zidajte se u dom duhovni (1. Petr. 2, 5). Kao živo kamenje neznabošci su stali slaviti Gospoda dok su se Jevreji kamenili i ćutali.
Treće kamenje. Kada su usta Jevreja zaćutala povikalo je kamenje iz hrama Solomonova. I dan danas viče. Jer se ispunilo proroštvo o tome hramu: ni kamen na kamenu neće ostati. Gordost i slava Izrailjeva, hram Solomonov, danas ne postoji. Postoje nekolike stene iz toga hrama, tek koliko je dovoljno da sinovi i kćeri izrailjskog naroda mogu svake subote udarati glavom o njih, o te „stene plača“, s kuknjavom i ridanjem. To preostalo kamenje svojim ćutanjem javlja kao glasonoša s bojišta izgubljenu bitku.
Četvrto kamenje. Jevreji su davno zaćutali o Hristu. Niti mu se raduju, niti ga slave, niti kliču: osana! Zato je uvređeni Bog prezreo njihov jedini hram i žrtve u njemu. Predao ga je razorenju. Ali stotine hiljada hramova od kamena podignuti su po svemu svetu u slavu Hrista. I ovo kamenje svedoči i viče ono što Jevreji prećutkuju.
Peto kamenje. To je ono što još nije povikalo, a što će povikati pred kraj sveta, pred drugi dolazak Gospodnji. O kraju sveta prorekao je Najvidovitiji: i zemlja će se tresti po svijetu, i sunce pomračiti, i mjesec svoju svjetlost izgubiti, i zvijezde će padati s nebesa. Šta su zemlja i sunce i meseci zvezde do kamenje? Svojim jezikom i svojim načinom, dakle, to ognjeno kamenje povikaće u određeno vreme. Naime, u ono vreme kada izađu mnogi lažni proroci, i bezakonje se umnoži i ljubav mnogih prema Bogu ohladni. Jednom rečju, kada pored Jevreja i mnogi hrišćani zaćute. Tada će nebeska tela, to ognjeno kamenje Božije, povikati svojim jezikom i svojim načinom. I objaviše dolazak Sudije, kao što je istočna zvezda nekada objavila rođenje Spasitelja.
Mir vam i zdravlje od Boga.