МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
52. Писмо
Опет ратнику Јовици: Потврда његовог доживљаја
 
Кад си ти као негдашњи неверник осетио, како Свевишњи засеца у људски живот, како ли тек верни и побожни?
Причао ми један познати Београђанин, како га је Бог спасао, да не буде интерниран. Дотерали нас, вели, у полицију и постројили у двориште. Војничине ћесареве брецају се, грде, шамарају. Кога? Синове Косовске! Децу Лазареву! Оне које хоће да интернирају гурају у страну и вичу: унутра! А другима опет, које отпуштају, вичу: на сокак! Но ови последњи били су ретки. Ја стојим и дрхтим. А све у себи молим се: Господе, спаси ме! Господе, спаси ме! Дође ред на мене. – Чиме се ти занимаш? упита ме зловољно солдат. -Господе, спаси ме! прошаптах ја и последњи пут, па и не мислећи шта ћу одговорити отворих уста и рекох: Господине, ја држим радњу те децу хлебом храним. Он ме продрмуса вукући ме час лево час десно, као нерешен шта ће са мном, па тек викну: на сокак!
Много је начина у свемудрога Бога. На хиљаде и хиљаде начина штити Он и спасава оне који му се моле. У сваком случају оправдавају се и у наше дане речи цара Соломона: Тврда је кула име Господње; к њему ће утећи праведник, и биће у високом заклону. Зар је један случај био, да се непријатељу заслепе очи, те не може да види човека кога гони и тражи? Човек ту пред њим, а он га не види. Или да мимоиђе кућу, коју би најрадије опљачкао и разорио? Жена једног српског официра у Београду доживела је баш ово последње. Смотрила је непријатељске војнике како иду из куће у кућу, врше претрес, пљачкају, и одводе народ у ропство. Близу су њене куће. Ево их већ у суседној авлији. Шта да ради? Зовне свекрву и децу и клекне пред икону Светог Арханђела. Молили су се с плачем и јецањем. А војници су се издирали на суседа и псовали. Изађоше. Капија се залупи. Сад ће у њену кућу… Ево… ево! Али неће. Не да Бог! Молитва није узалуд. Изишавши из суседне куће војници мимоиђоше кућу српског официра и одоше у другу. Није им се просто дало да виде капију, ни кућу, везану молитвом са небом.
Тебе је требао да лупи куршум, па да оставши жив осетиш присуство Бога. А велики свеци и праведници осећали су присуство Божије чак и у покретима својих мисли и свога срца. Труди се и ти, да се испнеш до те духовне висине. До тог финог распознавања путова Господњих. До те отмене осећајности за Бога.
Мир ти и поздрав.