MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
52. Pismo
Opet ratniku Jovici: Potvrda njegovog doživljaja
 
Kad si ti kao negdašnji nevernik osetio, kako Svevišnji zaseca u ljudski život, kako li tek verni i pobožni?
Pričao mi jedan poznati Beograđanin, kako ga je Bog spasao, da ne bude interniran. Doterali nas, veli, u policiju i postrojili u dvorište. Vojničine ćesareve brecaju se, grde, šamaraju. Koga? Sinove Kosovske! Decu Lazarevu! One koje hoće da interniraju guraju u stranu i viču: unutra! A drugima opet, koje otpuštaju, viču: na sokak! No ovi poslednji bili su retki. Ja stojim i drhtim. A sve u sebi molim se: Gospode, spasi me! Gospode, spasi me! Dođe red na mene. – Čime se ti zanimaš? upita me zlovoljno soldat. -Gospode, spasi me! prošaptah ja i poslednji put, pa i ne misleći šta ću odgovoriti otvorih usta i rekoh: Gospodine, ja držim radnju te decu hlebom hranim. On me prodrmusa vukući me čas levo čas desno, kao nerešen šta će sa mnom, pa tek viknu: na sokak!
Mnogo je načina u svemudroga Boga. Na hiljade i hiljade načina štiti On i spasava one koji mu se mole. U svakom slučaju opravdavaju se i u naše dane reči cara Solomona: Tvrda je kula ime Gospodnje; k njemu će uteći pravednik, i biće u visokom zaklonu. Zar je jedan slučaj bio, da se neprijatelju zaslepe oči, te ne može da vidi čoveka koga goni i traži? Čovek tu pred njim, a on ga ne vidi. Ili da mimoiđe kuću, koju bi najradije opljačkao i razorio? Žena jednog srpskog oficira u Beogradu doživela je baš ovo poslednje. Smotrila je neprijateljske vojnike kako idu iz kuće u kuću, vrše pretres, pljačkaju, i odvode narod u ropstvo. Blizu su njene kuće. Evo ih već u susednoj avliji. Šta da radi? Zovne svekrvu i decu i klekne pred ikonu Svetog Arhanđela. Molili su se s plačem i jecanjem. A vojnici su se izdirali na suseda i psovali. Izađoše. Kapija se zalupi. Sad će u njenu kuću… Evo… evo! Ali neće. Ne da Bog! Molitva nije uzalud. Izišavši iz susedne kuće vojnici mimoiđoše kuću srpskog oficira i odoše u drugu. Nije im se prosto dalo da vide kapiju, ni kuću, vezanu molitvom sa nebom.
Tebe je trebao da lupi kuršum, pa da ostavši živ osetiš prisustvo Boga. A veliki sveci i pravednici osećali su prisustvo Božije čak i u pokretima svojih misli i svoga srca. Trudi se i ti, da se ispneš do te duhovne visine. Do tog finog raspoznavanja putova Gospodnjih. Do te otmene osećajnosti za Boga.
Mir ti i pozdrav.