MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
50. Pismo
Kafedžiji S. B. koji je imao da bira između samoubistva i prosjaštva
 
Pišeš, da ti je sve imanje prodato za dugove. Kad si se našao na ulici bez igde ičega, uputio si se noću na groblje da izvršiš samoubistvo. Nastalo je kolebanje, premišljanje. Satrven samomučenjem legao si na grob svojih roditelja i – zaspao. Na snu ti se javila majka, koja ti je pripretila govoreći, da u Carstvu Božijem ima puno onih koji su bili prosjaci na zemlji, ali ni jednog koji je sam sebi svesno život oduzeo. Taj san te je spasao od samoubistva. Upravo tvoja mila majka spasla te je po Božijem promislu. Počeo si da prosiš i od prošnje živiš. Pa pitaš, da li time gaziš zakon Božiji?
Ohrabri se, sine čovečiji! Bog je zapovedio: ne ukradi! ali nije zapovedio: ne prosi! Prošnja bez krajnje nužde je krađa, ali prošnja u tvome slučaju nije krađa. Vojvoda cara Justinijana, slavni Velizar, u starosti je ostao bez imanja, bez prijatelja i bez očiju. Sedeo je slep na kapiji prestonice i prosio za hleb. Kao hrišćanin nije smeo ni pomisliti na samoubistvo. Jer kao što je život bolji od smrti, tako je bolji prosjak od samoubice.
Veliš, stid te izede i tuga ti kosti sasuši? Stojiš noću pred negda svojom kafanom i tražiš milostinju od onih koji izlaze i ulaze. Sećaš se, da si ti nedavno bio gospodar te kafane, a sada ne smeš da stupiš u nju ni kao gost. I oči su ti pocrvenele od plača i ridanja. O, dobri čoveče, uteši se! Anđeli Božiji nisu daleko od tebe. Što plačeš za kafanom? Nisi li čuo za jednu kafanu na kraju Beograda, koja se zvala „Čija l’ nije bila, čija l’ biti neće“? Zaista, veliki je filosof bio onaj ko je ispisao te reči. Jer to važi za sve kafane, za sve kuće, i kule i palate u svetu. Čije l’ nisu bile, čije l’ biti neće?
Šta si izgubio? Ono što nije bilo tvoje kad si se rodio, nije ni sada tvoje. Bio si gazda, sad si siromah. To nije gubitak. Gubitak je, kad je neko bio čovek pa postao zver. A ti si bio čovek i ostao čovek. Potpisivao si menice nekim svojim „uglednim“ gostima, i zbog toga je tvoja kafana postala tuđa. Sada kroz prozor gledaš kako se isti oni u kafani smeju kao i ranije, dok se ti na ulici oblivaš suzama i pokrivaš stidom. Ne boj se, ima pravde Božije. Oni će odgovarati za svoje nedelo. Kad oni pođu da izvrše samoubistvo, ko zna, da li će pravedni Bog dozvoliti njihovim majkama da im se jave iz onoga sveta i zadrže ih od zločina? Ne zavidi im nimalo na sreći. Jer im ne znaš kraj. Jedan stari grčki mudrac rekao je: „Ne nazivaj nijednog čoveka srećnim pre nego mu vidiš kraj!“
Teško ti je biti prosjakom? No, nismo li svi prosjaci? Ne zavisimo li svi svakoga dana i svakoga časa od milosti Onoga koji nam daje život i za život? Ti i sad imaš važnu misiju u svetu: opominješ ljude da se sete Boga i duše, i da budu milostivi. Primoran da živiš u ćutanju, udubljuj se u dušu svoju i molitveno razgovaraj s Bogom. Život prosjački potrebuje više junaštva nego gazdaški. Zlato i srebro ispituje se ognjem, a čovek poniženjem (Sirah. 2, 5). No, ti si se već pokazao junakom čim si pobedio crnu misao na samoubistvo. To je pobeda nad duhom očajanja. Posle te pobede svaka druga biće ti lakša. Gospod je blizu tebe.
Mir ti i uteha od Gospoda.