MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
37. Pismo
Sestri koja tuguje zbog pokvarenosti brata
 
Razumem tugu tvoju. Kao starija sestra ti si mu po smrti majke bila mesto majke. Mučila si se dok si ga školovala. Zbog njega si zadocnila za brak, i najzad si se rešila da se ne udaješ. Svoj život si osiromašila, da bi njegov obogatila. Ranije on te je slušao i voleo. No poslednje dve godine sasvim se izmenio. Najpre se izjasnio kao bezvernik, i počeo se rugati tvojoj pobožnosti, molitvi, crkvi, ikonama. Potom – znam i da mi ne kažeš – predao se razvratnom životu. Neizbežna posledica bezverstva! Gnevljiv je, mračan, neuredan, len, drzak. Iziskuje ono što mu ti ne možeš dati. Pravi dugove na sve strane. Besan je, kad ga ti savetuješ. Ubio bi te! Ni nalik na ranijeg čoveka. Kao da je zli duh ušao u nj.
Jadna sestro! Pa i jeste zli duh u njemu. Jedna vrsta ludila, koje neminovno spopada otpađene od Boga. Jer ne može se čovek okrenuti od Boga i ne posrnuti u gusti mrak. Ne može odreći Boga i ne poludeti. Primeri iz prošlosti i sadašnjosti kipe kao mravinjak.
Nego da ti ispričam slučaj jedne majke, koja je spasla svoga sina, sličnog tvome bratu. Kad su svi majčini saveti propali kao prosuta voda kroz rešeto, majka najedanput zamukne. Više sinu ni reči. I počne se moliti Bogu, da Bog pošlje neku bolest na njenog sina. Reći ćeš: surova majka! No čuj do kraja. Sama mi je ta majka pričala. Uvidela sam, veli, da ga niko pod nebom ne može spasti osim jedinoga Boga, i to preko neke muke. Zato sam i molila da ga Bog udari nekom teškom mukom. I dugo sam se tako molila. I zaista, sin se razboli. Ležao je u postelji tri meseca. Ja sam mu služila. I pred njim se Bogu molila. On je mislio da se ja molim za njegovo telesno ozdravljenje. U stvari ja sam se molila da mu duša ozdravi. Bolje i mrtav telom nego mrtav dušom. On je opazio moju službu, ljubav i molitvu. I malo po malo omekšao je srcem. Kad su lekari već digli ruke od njega, i on sav postao kao senka, jednoga dana zaplaka se i šapatom reče: slatka nano, pomoli se Bogu da ne umrem! A ja njemu na to: zareci se, sine, da ćeš se večno Boga sećati i blagodaran Mu biti, i da ćeš ispraviti vladanje svoje. – Hoću, nano, hoću! šaptao je on u agoniji. Ja sam nekako osećala, da neće umreti. I, hvala Bogu, ozdravio je. Zdrav je sada i dušom i telom. Kao vosak mek, kao anđel pobožan, kao sunce uredan i poslušan.
I ti, sestro, moraš prestati sa savetima bratu. Ućuti i ne draži ga. On je kao u vrućici. Nego počni moliti se Bogu za njega govoreći: Gospode blagi, Ti si bogat u načinima i putovima. Kakvim znaš putem i načinom izleči dušu moga brata. Pa ma to bilo, Bože, i teškom bolešću i mukom. Molim Ti se.
Još izaberi jedan dan više u nedelji, i posti za njega. I deli milostinju namenjujući na njega. Pa će Bog u svoje vreme i na Svoj način darovati mu dobar duh. I predaće ti ga u ruke zdrava i razumna tajanstveno lijući u srce tvoje one jevanđelske reči: ovaj brat tvoj mrtav bješe i oživlje. Zaista, sestro, tvoja ogromna ljubav i žrtva neće ostati nenagrađena.
Mir ti i pomoć od Gospoda.