MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
33. Pismo
Profesoru M. M. koji ne slavi krsnu slavu zbog žalosti
 
Primio sam tvoje pismo. Potvrđuješ mi njime pušten oglas u novinama, da nećeš slaviti krsnu slavu zbog žalosti u kući. Tvoju žalost ja sam svesrdno delio s tobom. Opet velim: Bog da prosti tvoga čestitog sina. Ti ostaješ i dalje s tom jedinom žalošću, dok si mene obremenio sa dve nove žalosti: prvo, što ne slaviš; i drugo, što to objavljuješ preko novina. Pedeset hiljada ljudi čitaće, da taj i taj Srbin profesor neće da slavi svoju slavu. Neće li to mnogima poslužiti na sablazan? Bar da si to prećutao. Ili da si obavestio samo svoje prijatelje, koji te o slavi posećuju. Zašto se ceo pravoslavni svet mora spoticati o kamen tvoga nevršenja jedne versko-moralne dužnosti? No zar ne uviđaš, da te je tvoj sveti Đorđe kaznio? On te je pobudio, da objaviš celome svetu svoj greh prema njemu. Jer svaki greh hoće da se javi.
Ali pre svega – zašto ne slaviš? Zbog žalosti! Zar treba da slavimo samo onda kad smo veseli i napredni? Naši preci daju nam drukčiji primer. Car Lazar je slavio svoga sveca uoči poraza na Kosovu. Vojvoda Todor slavio je svoga svetoga Đorđa u tamnici među sužnjima. Njegova supruga bila je u ljutoj žalosti, pa je ipak slavila i primala goste. Takav primer pruža nam i dan danas naš narod. U vreme Svetskoga Rata srpski su vojnici slavili po rovovima, ispunjenim vodom i mrtvacima. Ovo što ću ti ispričati liči na bajku, ali je sušta istina:
Na dan svog krsnog imena vojnik u rovu zapalio sveću i prilepio na čelo poginulog druga ukraj sebe. Na prsi mu stavio hleb i vino. A on gologlav produžio da puca, po naredbi. – Šta ti sve ovo znači? upita ga starešina. – Slava mi je, gospodine!… pa, rekoh, neka bude u isto vreme i daće mome zemljaku; on mi eto služi mesto trpeze u ovoj močari.
Sveća, hleb, vino i gologlavost! Da li ovo razumeš? Četiri simvola: svetlost vere, zavisnost od Boga, ljubav Božija, i molitva Bogu. To i jeste bitno u proslavljanju krsnih slava, Božijih svetitelja, Božijih sinova. Zar ti nisi u stanju to četvoro pokazati na dan svoje slave? Ili misliš, da je tvoj dom, iz koga je pre nekoliko nedelja iznet jedan mrtvac, obitalište veće žalosti nego li rov ispunjen mnogim mrtvacima sa još neisušenom krvi?
Sasvim je nelogično ne slaviti izgovarajući se žalošću. Baš kad je žalost i muka, onda treba sa većim usrđem slaviti i pripadati svecima Božijim na molitvu. Tada i sveci, odnosno Bog kroz svece, više i hitnije pomaže. A kad nam je sve na mestu i sve po volji, onda se manje opaža pomoć od slave. Jer već imamo što želimo.
Ja potpuno verujem, da se sveti Đorđe javio vojvodi Todoru u tamnici i izveo ga iz tamnice. Ima mnogo, mnogo primera, da su se brzo spasli bede oni koji su slavili Boga i svoga sveca u bedi. I Sveto Pismo to potvrđuje. Pročitaj, kako su apostoli Pavle i Sila u tamnici okovani slavili Boga, i kako se u taj čas zemlja zatresla, tamnica otvorila a sužnjima okovi spali s nogu (Dap. 16, 25).
Držim da odustajanje od slavljenja krsne slave dolazi od zbrke pojmova. Samo oni ne slave, koji slavu smatraju veseljem kao i svadbu. Ali ti kao učen čovek treba da znaš i druge da naučiš: ako se ne svadbuje u žalosti, slava se slavi i u žalosti. I baš naročito u žalosti.
Mir ti i uteha od Gospoda.