MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
289. Pismo
Bogatašu koji ne ume da oprosti
 
Neki Vaš dužnik izmajstorisao lažnu menicu. Pokajao se, i Vi ste mu oprostili. Sad meni javljate o tome. Zašto javljate greh koji ste oprostili? jer kad hrišćanin oprosti greh svome bližnjem, on predaje taj greh zaboravu i ne kazuje ga drugom. Vi činite, međutim, dva greha: prvo što se hvalite da ste oprostili, a drugo što oprošteni greh javljate te navlačite osudu na svoga bližnjega. Jedno veliko zlo našeg vremena jeste nervozno prepričavanje tuđih greha od jutra do mraka. Čak ni pokajanje grešnika ne može da zatvori usta mnogim vesnicima tuđih rana. Pa bar da se objavi greh grešnika onakav kakav je i koliki je, nego se još uveliča, uveliča do razmera demonskih. Kad je car Konstantin Veliki došao na Sabor u Nikeji, neki od članova Sabora davali su mu u ruke pisane tužbe jedan na drugog. Car je primio sve te tužbe, zgužvao ih i bacio u vatru govoreći: „da raspre sveštenika ne bi niko saznao“. Ako ti sagriješi brat tvoj, zapoveda Spasitelj, idi i pokaraj ga nasamo. Ako li pak neko pokara brata nasamo i brat se pokaje i on mu oprosti, pa posle ide i javlja svetu, šta je onda time učinio? Nije dobio brata nego izgubio.
Oprostiti ne znači samo ne osvetiti se, nego pokriti ćutanjem i zaboravom greh brata svoga.