MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
287. Pismo
Učiteljici Jani 3.: O molitvi
 
Muž ti je bezbožnik, pa ti je zbog toga sav život otrovan. Od bezboštva rodila su se u njemu sva moguća zla pod nebesima: rastrojen je, nemoralan, srdit, nemilosrdan, pakostan. Sam gad i jad. Ni čovek ni životinja. Senka od čoveka i senka od životinje, kojom upravlja neki tajanstveni zli duh. Pati od kulturnog ludila jer je iz škole izneo kao ideal: kultura mesto Boga!
Ne ostaje ti drugo, sestro moja, nego da se moliš Onome koji jedino može pomoći. Ne pomaže ništa, da pitaš kongres svih evropskih lekara, niti da pozivaš u pomoć parlamente i naučne akademije, ni Društvo naroda, ni svu vojničku silu svih naroda i zemalja – ništa mu neće pomoći. Lud će ostati lud, manijak – manijak, senka – senka. Jedino mu može pomoći njegov Stvoritelj, to jest Onaj kome je bednik neprijatelj, kome je on, crv iz oranja, oglasio rat. Jedino ga On može spasiti, ako Ga ti umilostiviš tvojim molitvama i žrtvama.
– Šta slavite? pitao sam jednu rođaku iz Beograda.
– Slavimo svetog Đorđa i svetog Luku.
– Zašto dve slave?
– Sveti Đorđe nam je stara slava otaca naših. A svetog Luku slavimo što mi je muža spasao od ropstva. Jer kad su Austrijanci u vreme okupacije odveli moga muža u zatvor, da ga posle interniraju, ja sam plačući pala na zemlju i tri sata molila se svetom Luki – jer to je bio Lučindan – obećavajući da ću ga slaviti kao i svetog Đorđa samo ako mi se muž oslobodi. Molila sam s nadom kad nije bilo nade ni za koga. I dok sam ja još na molitvi klečala, posle tri sata, moj muž je došao kući oslobođen.
Vidiš li, da je živ Bog naš, i da pomaže onima koji Mu se mole? Pokušaj i ti, s verom i nadom.