MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
280. Pismo
Čitaocima: O smrti Kralja Aleksandra
 
Svi ste čuli, i sad svi znate. Crno znanje od koga se branimo kao od ružnoga sna, ali nas ono ne ostavlja. Kralj ubijen! Jedne mračne jesenje noći prostruja ta vest, mračnija od svake noći, po selima i gradovima naše otadžbine, po planinama i dolinama balkanskim.
Iako je u ovo naše vreme lako verovati u sve zlokobne vesti oda svih strana sveta, teško je bilo poverovati u ovako crnu vest. Da je naš Kralj otišao u lov u prašume afrikanske, pa da zapovedimo srcu svome: miruj! i očima našim: zadržite suze! Ali on je otišao poslom narodnim i evropskim u Evropu šiban vetrovima i mučen burom morskom. I tek što je izneo svoju brižnu dušu i svoje asketsko telo na obalu, pao je u zasedu. Da je to zaseda jednog manijaka, pa da kažemo: šta ćeš, svuda se nađe poneki manijak! Ali ta zaseda, od ljudi razne narodnosti, pružila se s kraja u kraj kontinenta… Bol narodni zbog rastanka sa svojim Kraljem utrostručen je od načina tog rastanka. Njegova mučenička smrt trebala je da znači mučenički život za nas, po paklenom planu mnogobrojnih zaverenika. Atentat na Kralja atentat je na državu našu i na sav narod jugoslovenski. Ciljalo se na razrušenje države naše i porobljenje naroda našeg. Naročito se htelo uništiti Kraljevo delo bratskog sporazuma sa Bugarima, delo na kome je svesrdno radila pravoslavna crkva, i srpska i bugarska. Lažni mirotvorci svetski nikako nisu želeli mir na Balkanu, na našem mnogonamučenom Balkanu. Zato su ubili Njega, glavnog mirotvorca balkanskog, kao što su opet slični zlotvori pre 16 godina ubili ruskog cara Nikolu, glavnog mirotvorca svetskog. I tako je Slovenstvo i Pravoslavlje izgubilo u toku samo 16 godina dva svoja vladara, dva velika narodoljupca i mirotvorca. A mi s nadom u svevidećeg Boga verujemo, da će skoro vreme pokazati i javne i tajne borbe, koje se vode protiv Slovenstva i Pravoslavlja.
Samo da prolivena krv Kralja mučenika i suze narodne za njim ne ostanu uzaludne. Da se skrušimo u pokajanju za grehe naše. Možda smo mi gresima svojim zaslužili ovaj udar koji nas je snašao. Kao hrišćani mi znamo, da Bog popušta na ljude i na narode ovakve udare, da bi ih bolom, žalošću i suzama, kao nekom gorkom lekarijom, izlečio od duhovne i moralne obolelosti. Ja sam lekar tvoj, govori Gospod. Smrt Kraljeva neka bude na oživljenje i pojačanje savesti naše. Da se iscelimo od neduga i rana naših moralnih. Da se zacari mir među braćom. Da preovlada istina nad laži i dobrota nad mržnjom. Da se ukine psovka i hula. Da jezik naš bude čist i dela naša sveta. Da svak pomišlja na svoju smrt, i da ispravi put svoj prema zakonu Božijem. Jer kad ovako iznenadna smrt dolazi na careve ovoga sveta, kako li je tek sa drugima? Ili, po reči Hristovoj: kad ovako čine sa sirovim drvetom, šta će biti sa suhim (Lk. 23, 31). A utehu našim ranjenim srcima da tražimo u veri našoj, koja je vera života i vaskrsenja. Mi verujemo, da je Kralj naš živ u onome svetu, u kome žive duše mnogih naših careva, svetitelja i mučenika. I verujemo, da će on iz onoga sveta dejstvovati i uticati na naš život na zemlji, kao što, uopšte, duhovni svet moćno dejstvuje i utiče na ovaj život. S tom verom mi se klanjamo Tvorcu neba i zemlje i molimo se:
Upokoj, Gospode, dušu sluge Tvoga i mučenika Tvoga, blaženopočivšeg Kralja našeg Aleksandra!