МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
246. Писмо
Хаџи Саватију Н.: О новим и старим ревнитељима
 
Радујем се што је Бог дао тако много ревнитеља вере тамо у Подунављу. Суботом иза подне остављају свој посао па путују у даљне манастире и цркве на молитвене састанке. У понедеоник опет су на свом тежачком послу, орни и лаки као да су све време преседели дома. То је дејство Божије благодати. Две жарке жеље загревају срца њихова: прво, да у себи веру ојачају, и друго, да ју као неко небесно семе посеју у друге душе. Слава Господу за то, слава Му! И ништа боље не бих имао ја да саветујем таквим ревнитељима осим оно што апостол саветује Галатима говорећи: А добро чинити да нам се не досади; јер ћемо у своје вријеме пожњети ако не малакшемо. Зато, дакле, док имамо времена (до смрти), чинимо добро свима, а особито својима по вјери (Гал. 6,9-10). Да нам се не досади трудити се за добро! Прича се за некога монаха, како је просио по народу за сирочад. Обре се тај монах пред једним господином и потражи помоћ „за Христове сирочиће“. Мрзовољни господин удари му шамар. Монах се од тога нимало не збуни но одмах рече: „То за мене, а сад дајте нешто за Христове сирочиће!“ Застиде се онај господин и пружи свој дар. За светог Серапиона прича се, да нимало није себе жалио, кад је требало утврдити људе у правој вери православној. Тако дадне себе продати као роба неком јеретику манихејцу, само да би овога излечио од јереси. Други пут опет дадне себе продати као роба неком незнабожцу, само да би овога крстио у вери хришћанској.
Знај, дакле, да црква Божија никад није била без жарких ревнитеља. Морамо бити Богу благодарни, што их има и у наше време и – у нашој земљи. Па макар ми били слабији од њих, морамо се молити Богу за њих као што се они моле за нас. Да их Бог поживи и умножи.