MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
236. Pismo
Mladom svešteniku o najvećem društvu
 
Ne boj se, nisi sam. Sam je onaj ko ne zna za Boga, pa ma svi ljudi drugovali sa njim. Takav će i u najmnogobrojnijem društvu govoriti – kao i sad što neki govore; dosadno mi je; ne znam kuda ću sam sa sobom! sve mi je strašno dosadno! To su duše ispražnjene od Boga, – ljuske bez jezgra, pepeo bez ognja. A ti nisi sam, jer stojiš uz Gospoda, i Gospod je uza te. Čuj kako je i veliki Pavle, apostol vaseljenski, bio jednom ostavljen od sviju, pa kako on govori: Niko, veli, ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše; ali Gospod bi sa mnom i osnaži me. Pa onda pogledaj kakvu živu nadu ima on u živoga Gospoda. I izbaviće me Gospod od svakoga zla djela i spasti za Carstvo svoje nebesko (2 Tim. 4, 16-18). Vidiš li, kako je svetlo mislio i govorio sluga Hristov Pavle u one početne dane, kad u celom svetu nije bilo još nijedne zidane crkve, nijednog hrišćanskog vladara! A danas je sva zemlja ukrašena hramovima hrišćanskim, i hrišćani se broje na stotine miliona.
Ne tuguj, dakle, zbog osamljenosti u tom vašem mestu. Ako se osećaš kao u pustinji, kako i pišeš, znaj da su se mnogi i mnogi u pustinji spasli. No svi ovi pustinjaci Božiji uzvisivali su se do u preveliko društvo Boga i angela Božijih. Inače ne bi oni mogli podneti pustinju. Bilo ih je, koji po pedeset godina nisu videli lica čovečjeg, pa ipak nisu govorili: osamljeni smo! dosadno nam je! Jer je Bog bio s njima, i oni s Bogom. Može se bez svega i svakoga – samo ne bez Boga. To je njihovo svedočanstvo, koje su ostavili Crkvi kao neki kapital svoj. Ne zna se međutim, da je ikada neki bezbožnik proživeo pedeset godina u potpunoj samoći, u pustinji. To nije zabeleženo u istoriji roda ljudskog. To bezbožnik nije u stanju. Gle, njemu je dosadno i u društvu ljudi, a ubitačno dosadno – čak i nemoguće – van ljudi. On traži ljude, da bi ih žaokama svoga bezboštva ujedao, i hranio sebe njihovim bolom. A u pustinji koga bi on ujedao osim samog sebe? I čijim bi se bolom hranio do svojim?
Zato uzletaj mislima neprestano u visinu duhovnu, gde stanuje Onaj, koji je sam veće i milije društvo od svakoga društva na zemlji. Njemu služi, s Njim se druži; Njemu kadi, Njim se sladi; Njemu govori, o Njemu zbori; Njega ljubi, i ljubi i ljubi – svim srcem, svom snagom, svim umom svojim. I zbog tvoje ljubavi On će naći načina, da tvojim susedima otvori oči i srca i duhne u njih živu veru u Sebe, sličnu tvojoj veri. Tad će u vašem mestu pevati slavu Božiju ne jedan solist, kao sada, nego jedan hor. Mir ti i zdravlje od Gospoda.