NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA

 

MISIONARSKA PISMA
 
227. Pismo
Književniku Vasi D.: Kako se motika ruga kovaču
 
Srce vam se steže od žalosti, što su moskovski bezverci i ove godine uprljali svenarodno praznovanje Hristovog Vaskrsa hulama i porugama. Svet gleda i vidi, kako oni pred svaki Hristov praznik pripreme veliku rezervu hula, poruga i bezobraznih slika, kao neku municiju od smradnih gasova, da sve to o prazniku prospu na glavu i na savest velikog i bratskog nam ruskog naroda.
Niste jedini Vi u žalosti zbog toga nego svi hrišćanski narodi širom belog sveta. Zaista, žalost je Vaša plemenita, i ona oplemenjava sve one, koji je vide ili čuju. A primer onih bogohulitelja, nesravnjiv ni sa kakvim bogohulstvom u istoriji roda ljudskog, pokazuje, samo i jedino, do koje mere može razum čovečji pomrčati za viziju živoga Stvoritelja, i do koje mere može srce čovečje odrveniti za priznanje ljubavi Božije. Gle, svaki naš hrišćanski praznik daje nam priliku da proslavimo trijumf razuma nad mrakom, a njima da proslave svoj trijumf mraka nad razumom. Ako odbacite njihova odricanja i hulenja, pa uzmete samo ono što stoji kao njihova tvrdnja i vera, onda izlazi da: o Božiću, kada mi govorimo, da smo sinovi Oca svetlosti, oni tvrde, da su sinovi gorilski;
o Vaskrsu, kada mi ukazujući na Hristovo vaskrsenje govorimo, da ćemo i mi svi vaskrsnuti iz mrtvih u život večni, i da je to smisao i cilj našeg bitisanja na zemlji, oni prevrću mrtve leševe gorila i s nekom bezumnom gordošću kliču: ovakav je kraj praoca našeg, ovakav i naš kraj!
o Vaznesenju, kad se mi duhom i srcem uzdižemo u Carstvo Nebesko poput vaznesenog Gospoda, oni namršteno zarivaju svoje poglede u zemlju i tvrde: nema nebesa, nema duhovnog carstva; postoji samo ovo carstvo ilovače i ništa više, kako za sve gorile, praoce naše, tako i za sve nas: ilovača i ništa više! smrt i ništa više! nerazum i ništa više! bezciljnost i ništa više!
o Duhovdanu, kada mi slavimo Svetog Duha Božijega i Njemu se molimo, da siđe u nas i očisti nas, okrepi i uzvisi i obesmrti i oboži, oni se kikoću i hule kroz kanale svojih smradnih gasova: ne postoji nikakav duh, ni sveti ne nesveti, nego postoji samo neka vrsta pare u telu, isparenja tela, što se može nazvati duhom. Kako u praocu našem gorili tako i u nama ovo isparenje, ili unutarnje telesno znojenje, iščezava onda kada se telo umrtvi i ohladi;
o prazniku svetih Apostola mi se nadahnjavamo duhom prvih Hristovih vojnika i sledbenika, koji iz ljubavi prema ljudima kao braći svojoj mnoge muke podneše, a iz ljubavi prema Bogu kao Ocu svome glave svoje položiše – tako i mi, a oni se rugaju apostolstvu i bratstvu i ljubavi, i tvrde (uvek je najglavnije šta oni tvrde a ne šta odriču), da se samo gorilskom snagom može izvojevati ono što se hoće. Ono pak što oni hoće to je obrtanje nejednačine društvene u jednačinu, da bi se uskoro opet ta njihova jednačina obrnula u nejednačinu – sve to na osnovu praoca gorile, koji je alfa i omega ljudskoga roda!
Da je gorila alfa ljudskog roda, to niko od razumnih ljudi ne veruje, a da on može da predstavlja omegu mnogih onih bića što se zovu ljudima, to je sasvim moguće. I satana je pošao od Boga kao od alfe a završio paklom i mrakom kao omegom. Mnogo što šta, što se u ranija kulturnija vremena smatralo nemogućim, postalo je za naše surovo vreme mogućim; pa eto moguće je – da motika ustane protiv kovača svoga, i čovek protiv Stvoritelja svoga.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sv.Nikolaj - Jednom patrioti koji kaže: Dovoljno je biti dobar Srbin a vera je sporedno | ŠNR

  2. Pingback: Vladika Nikolaj Velimirović - Hristos je činio samo dobro, pa su Ga ljudi ipak raspeli | ŠNR

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *