MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
217. Pismo
Imućnoj gospođi: O nezaposlenom radniku
 
U Vašem susedstvu živi radnik „vredan, čestit, pouzdan“ – prema Vašim sopstvenim rečima – no sada bez posla i bez hleba. Pitate, da li mu se može pomoći odovud iz Ohrida. Može – može i hoće. Ohrid će ga pomoći svojom leptom. No, zašto ga Vi ne bi pomogli svojim bogatstvom? Daje Vam se divna prilika, da gladnoga nahranite, i tako jevanđelsku zapovest ispunite. Zašto tu divnu priliku ustupate drugom, i nudite drugom spasenje duše, koje je Vama Bogom ponuđeno? Taj čovek je udaljen od Ohrida hiljadu kilometara, a od Vaše kuće nije ni punih sto metara. „Dosadi mi dolazeći i proseći“, kažete Vi. Verujte, dosadi se i Bogu trpeći bogataše, koji samo primaju a ne daju. A tog bednog čoveka izede i dosada i stid – mučniji od dosade stid – što je prinuđen dolaziti pred tuđa vrata i prositi. Ne čitamo li mi svaki dan Oče naš, i ne prosimo li od Oca nebesnog hleb naš! No neki od nas čim prime, govore: hleb moj! Zar je to Hrišćanstvo? Zar je Hristos za tu obmanu našu pretrpeo muke na krstu? Ne, ne, nikako. On je u krvavoj zbilji mislio i rekao, da kao što je nebeski Otac – Otac sviju nas, tako je i hleb Njegov – hleb sviju nas. Otuda, dakle, kad gladan čovek moli za hleb, on moli za svoje hrišćansko pravo. I kad bogataš daje, daje po hrišćanskoj dužnosti. Jer pomagati siromaha isto je onako stroga zapovest Božija kao što je i zapovest: ne ubi! Uostalom i iskustvo nas uči, da je bolje davati dok gladan moli za svoje pravo nego čekati da počne otimati svoje pravo. Neispunjena dužnost na jednoj strani izaziva otimanje prava s druge strane.
Mislite, dakle, o rečima Gospodnjim: Oče naš i hleb naš. I kad poznate svu dubinu i silu ovih reči, lako ćete spasti i svoju dušu i život Vašeg „vrednog, čestitog i pouzdanog“ no gladnog suseda.