MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
211. Pismo
Jednom revnitelju vere: O najsiromašnijem
 
Ti dišeš ognjem protiv bezbožnika. Čudiš se, kako ih država trpi, kad su oni otrov za državu? „Zašto ih ne istrebi, ili ne internira na neko ostrvo, da ne truju narod?“ Priznajem, da su bezbožnici velike štetočine za kolebljive duše; trovači, koji su prvo sami sebe otrovali, pa i druge truju. Za jednog Engleza priča se, kako je pao u kobnu naviku uzimanja opijuma. Dok je sam uzimao otrov u svojoj kući, nije mogao proceniti kako izgleda čovek opijen opijumom. No kad je jednom ušao u kinesku kafanu i video ljude opijene opijumom, kako leže po klupama i po podu, sa iskolačenim očima, ispijeni, užuteli, besvesni, on se toliko zgrozio, da je odjednom ostavio opijum, i nikad ga više nije uzimao. Tako mislim, i svaki razuman čovek, kad čuje kakve reči bezbožnik govori i kakav prazan život provodi, mora se zgroziti u duhu i odagnati od sebe sve bezbožne pomisli. Eto, dakle, kako bezbožnik, koji jednima služi na sablazan, služi drugima na ukrepljenje vere u Boga. Jedni ljudi traže svetlost zato što poznaju blagotvornost svetlosti, a drugi opet traže svetlost budući ustrašeni od mraka. Uostalom treba da mislimo o bezbožnicima najpre kao o ljudima, kao najsiromašnijim među sinovima ljudskim, kao otrovanim a ne samo kao trovačima. A da su oni najsiromašniji među sinovima ljudskim, to je očigledno. Jer ako drugi siromašni ljudi nemaju hleba ni odela ni zemlje ni zdravlja, oni imaju ipak u srcu svome Boga, Darodavca svih darova, i imaju nadu u Boga Stvoritelja svoga. A ovi jadnici ni toga nemaju. Oni nemaju onu najveću imovinu, koju svi stvoreni ljudi treba i mogu da imaju – nemaju Boga. Zato se moramo odnositi prema bezbožnima sa žaljenjem a ne sa nenavišću. Ako su oni sebe učinili praznim i jeftinim, setimo se i mi skupe cene, kojom su oni plaćeni. Jer Hristos umrije za bezbožnike, kaže apostol (Rim. 5, 6). Radi Hristove žrtve, dakle, za bezbožnike, sažaljevajmo ove kao umrle, i molimo se Vaskrsitelju, da vaskrsne duše njihove u veru. Ako li bezbožni zlo utiču na neke nepostojane verne, to i verni opet utiču na bezbožnike. Pod uticajem vernih, pod uticajem njihovog primera, njihovih saveta i molitava i ljubavi, mnogi mnogi bezbožnici su se povratili, kao što se obamrli povraćaju u život; pokajali su se gorko za svoje ranije bezbožništvo i postali istinski hrišćani. Njihovo ranije bezbožništvo postalo im je sad čak i od neke koristi, jer im služi na samoukor, na stid, kao neko bodilo koje ih odvraća od lude prošlosti i podstrekava napred ka veri Božijoj. Koliko ja znam, malo je onih ljudi, koji su do smrti ostali okamenjeni bezbožnici i u kojima baš nikad nije zasijala svetlost vere u Boga. Uostalom, da li su ovi poslednji siromasi u svetu normalni ljudi? David kaže: Reče bezumnik u srcu svome: nema Boga. A najveći sad živi naučnik fizičar u Americi Milikan, prijatelj profesora Pupina, izjavljuje: „Ja nisam nikad u životu sreo čoveka za zdravim razumom, koji bi odricao postojanje Boga“. Milost i mir ti od Boga.