МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
198. Писмо
Професору В. В.: О свецима на коцки
 
Жалите се на једну саблажњиву појаву коју нема ко да спречи. Неко друштво издало је нове карте за коцкање са ликовима наших народних светитеља, царева и јунака. Свети Симеон Мироточиви, оснивач једне царске и светачке династије; па краљ Милутин, чијем се ћивоту клања престоница братског нам народа бугарског; па свети Стеван Дечански, чије име изговарају са страхопоштовањем и Арнаути и Турци; па свети Наум, просветитељ Словена и чудотворац – сви су они сад изображени на картама, над којима ће се пушити, псовати, свађати, лагати, тући. Пред њиховим иконама народ пали кандила, а коцкари ће од сад пред њима палити чибуке и један другом – шамаре. Ви кажете, да је побуда оваквом поступку – новац. И да нисте казали, знао бих то и ја и свако. Јер нема нити може бити икакве узвишене побуде у свету, изузев новца, да једно друштво стави чак и свеце на коцку. Да ли је код нас криза заиста достигла ту меру, да морамо чак и свеце ставити на коцку? Ако ли је то друштво „друштво гладних“, онда боље да се сви у њ упишемо и помремо од глади него да профанишемо оне свете личности, које представљају најузвишеније врхове наше историје. Тим светим душама ми дугујемо премного и у прошлости и у садашњости. Велим и у садашњости, јер оне се моле пред престолом Свевишњега за потомство своје.
Ја могу замислити жалост свих оних који славе ове свеце као своју крсну славу, кад сазнаду, да се са њиховим славским ликовима коцкају коцкари по бурдељима. Заиста се ми разликујемо од Европе. У овом времену кризе европски се народи трезне и свуда пооштравају законске мере против свих друштвених саблазни; наравно, и против коцкања. А код нас се коцкање баш у ово време облачи у рухо светитељско и – посвећује! Да је то друштво издало карте са ликом Јуде, Вука Бранковића, Омер-паше, београдских дахија, и разних издајника и дезертера, чувених коцкара и пропалица, не би нико речи рекао против. Чак би то било привлачније за коцкаре него ли озбиљна лица светаца и хероја. Слично иде са сличним: издајници са коцкарима, и тирани спољашњи са тиранима унутарњим (страстима коцкарским). Али шта имају слично наши народни светитељи са коцкарима? Чему ће иконостас у раскалашним подрумима?
Ви то називате цинизмом. Не знам. Ако је цинизам, онда тај цинизам према светињи и родољубљу више приличи данашњој Москви него Београду. Какво су нам зло учинили Немања и свети Наум, да будемо цинични према њима? И честита Косовка девојка – шта нам је она згрешила, да њено лице брљају прсти, којима управља страст за парама? и да се над њом кикоћу ноћне… да речем најблаже – ноћне неспавалице.
Причали су ми Јапанци, какво је код њих поштовање према владарима. Веле, кад се појави пожар у једној кући, прво се спасава слика Микадова, па онда чељад. А ми наше највеће хришћанске владаре – на карте!
Још се живо сећам, кад су први пут израђене чаше са сликама наших великих људи и светаца. Сећам се, како је онда чаршија београдска негодовала, што су и ликови славских светаца стављени на чаше, из којих се пије, па и опија. А пазите сад, какав смо гигантски корак направили у „прогресу“! Свеци на коцки! Зар мислите, да народ београдски неће и сад негодовати? Јер ако се овако „прогресира“, убрзо ће неко друштво ставити на коцку и Бога и Богородицу и анђеле и сва небеса. И после тога неће се имати шта више „стављати на коцку“. Тада ће се морати предати сатани кључеви од радње. Ето Вам моје мишљење, које сте желели. Да додам још само једно: не вређајмо оне које славимо, којима се дичимо, којима свеће палимо и цркве зидамо. Зашто да се ругамо онима који нас воле и Богу се за нас моле? Зашто да прљамо оне, који нас перу пред светим небесима? Зашто да мрачимо лик оних, од којих се светли сва историја наша? и садашњост наша?