MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
186. Pismo
Jednom novom utopisti: O stranim posetiocima
 
Jaučete, što se ne prave putevi za Durmitor – radi stranih turista. Radi turista? Da ste rekli: radi šuma, ili radi lakšeg narodnog podvoza, ja bih razumeo. U tom slučaju ne bih Vam ništa ni odgovarao, jer briga o putevima pripada pozvanim za to. No, kad čujem Vaš razlog, zbog čega treba da se izvode putevi na beloglavi Durmitor, rumenim od stida. I kako da oćutim? Vi hoćete da „privučete“ strance da dolaze u Crnu Goru i „ostavljaju pare“! Zašto? Zato što će neko-liko dana napasati svoje oči po jelacima i proplancima, gde čestiti narod od pamtiveka napasa svoja bela stada, kojim se izdržava. Čujući ovo čoveku se, verujte, radije hoće da razgovara sa mrtvima nego sa živima. O sveti Petre Cetinjski, koji si prvi razbio Bonapartinu vojsku, šta bi ti rekao na ovo? Sakri se sabljo Jola Piletića, da stranci ne bacaju na tebe stoparce, kao bakšiš što će te videti! A ti Draško vojvodo, prekidaj svoju priču o nekim dalekim Mlečićima, jer … ona više ne izaziva kod nas smeh no stid. – Vi sasvim ozbiljno zborite, u naučnoj formi: „depresija od aktuelne krize može se reducirati na minimum samo elevacijom svesti o turizmu i konstrukcijom modernih šosea i komfornih hotela“. Seljački rečeno, ovo znači: zadužimo se; bacimo tuđe milione na drumove i hotele, pa onda gologlavi čekajmo – džepove stranaca. Da bi uhvatili bakšiš iz njihovih džepova, te im otplatili bar interes na njihove milione. Zar od toga da živimo, čoveče? Bolje da ne živimo! Je li to prava svetosavska linija što nas je vodila preko Kosova, i preko tolikih grobalja, i kroz tolike tamnice i mučionice, do Oslobođenja? Ili smo mi baš dotle izneverili sami sebe, da smo gotovi zameniti staro geslo: za krst časni – geslom: za turizam? Uostalom naša zemlja, kao zemlja, zar je najlepša od svih zemalja, da bi svet povrveo u nju da je gleda? Ona je za nas najlepša od svih zemalja. Pa i za nas ona je najlepša ne po spoljašnjoj lepoti svojih izgleda nego po onoj lepoti, koju je narod najviše uočio i opevao. To je lepota velikih duša, velikih karaktera, velikih sukoba pravde i nepravde, velikih moralnih pobeda. To je glavna lepota naše zemlje. Ona je uzvišenija od svih naših planina i belja od snega po našim planinama. No na tu lepotu strani turisti ne prosipaju pare, na Vašu žalost. Još nešto. Znate li Vi, čestiti gospare, kakav otrov zavijaju mnogi strani turisti u svoje banknote kad ih daju? Jeste li čuli za otrov koji se zove – razuzdanost? Jeste li saznali što o psihologiji gomila, naročito na tuđem tlu? Gomila ljudi na tuđoj zemlji nikad se ne odlikuje onim stidom kao kod svoje kuće. Ako ćemo turiste primati s dužnim poštovanjem kao goste, onda je sve u redu. Onda ćemo ostati verni svome vekovnom gostoljublju, koje blista kao neki svešteni oreol oko duše našeg naroda. To naše proslavljeno gostoljublje zasnovano je na glavnom dokumentu vere hrišćanske, na Svetom Pismu. Apostol Hristov preporučuje vernima: budite gostoljubivi (Rm. 12, 13). I opet na drugom mestu: gostoljublje ne zaboravljajte (Jevr. 13, 2). Ali nikako se ne preporučuje da očekujemo spasonosnu korist od stranih posetilaca. Istinu govoreći, mi smo do sada imali nemalo štete od njih, neretko čak i materijalne. Oni traže skupe drumove i – besplatan podvoz. Uvek potržu neke zvanične preporuke, koje zbunjuju naše činovnike. Drugi se opet obraćaju nadleštvima i trgovcima, predstavljaju se kao strani turisti i bezazorno ištu novčanu pomoć. Obično se izvinjavaju govoreći: pisali smo kući za pare, pa čekamo! I naš milostivi svet daje; no daje im kao siromašnim ljudima, ne ispitujući. Daje im kao ljudima u bedi a ne kao turistima, i ne kao spasiocima, koji će nas, po Vašem mišljenju, spasti od neke bede. Jer beda se mučno bedom leči.
Zbog svega toga, dakle, ne jaučimo za turistima na Durmitoru, nego držimo se pluta i Boga, što rekao jedan naš daroviti zemljak.