MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
168. Pismo
Svešteniku Dragutinu D.: O dva svedoka Božija
 
U čudesnoj knjizi Apokalipsisa predskazan je dolazak dva moćna svedoka Hristova pred sam kraj sveta. Po predanju, to će biti Enoh i Ilija. S velikom silom u rečima i delima oni će svedočiti o živome Hristu, i kao trubači na uzbunu pozivaće pokvareni rod ljudski hitnom pokajanju. Vi pitate, šta će od prilike oni govoriti ljudima? I ja Vam mogu samo od prilike odgovoriti. Oni će vikati u otvrdle uši ljudske:
– Pokajte se bez odlaganja, bez ijednog dana odlaganja, jer evo došao je kraj svetu!
Na to će se ljudi nasmejati i kroz smeh odgovoriti:
– Ovaj svet nema ni kraja ni početka. O pokajanju su nekad govorile samo naše babe i neznalice. Opet će proroci: – Vi ste deca svetlosti. Otac vaš nebeski otac je svetlosti, Bog živi i jedini. Pokajte se i vladajte se kao deca svetlosti. Gle, Sudija dolazi; već je na pragu!
Kroz ludi smeh i kikot odgovoriće na to ljudi:
– Mi nismo deca svetlosti no bogovi svetlosti. Mi sami proizvodimo svetlost. Nego vi, došljaci, pokajte se od vaših bajanja i zanovetanja, dok vam mi nismo sudili.
Ponovo će uzeti reč dva Božija čoveka i reći:
– Otreznite se, ljudi, od pijanstva, mržnje i zlobe. Budite jednodušni i jednomisleni u Hristu Gospodu.
Na to će ljudi s ogorčenjem reći:
– Ako bi mi postali jednodušni i jednomisleni, prestao bi ceo naš politički život, koji je zasnovan na partijama, i to na tri glavne partije: na progresivnoj, hiperprogresivnoj i ultraprogresivnoj. Znači, vi ste protiv napredne moderne politike, zbog čega vas treba kamenovati.
Opet će proroci:
– Ne ratujte jedan protiv drugog; braća ste. Demon vas laže, i deli, i satire. Oslobodite se od zlog demona.
Čuvši ovo neke starešine narodne odgovoriće im s velikim gnevom:
– Sav naš ekonomski sistem zavisan je od ratnih fabrika. Ratom se postiže selekcija jačih i sposobnijih za život. Tome nas uče naši filosofi; tome i priroda kroz krokodile i orangutane. Znači, vi ste protiv progresivnog ekonomskog stanja našeg vremena? Ubićemo vas ako ne ućutite.
Zavapiće tada Božiji ljudi:
– Avaj, braćo, ostavite se bezumnih misli i reči, pa hit-no spasavajte duše svoje od požara paklenoga, koji je razjapio ždrelo svoje na vas! Pokajte se, i odbacite svako telesno mudrovanje; vi niste skotovi no ljudi Božiji. Evo, Bog dolazi da sudi svetu!
Izgubivši sasvim nerve nervozni ljudi zavikaće jarosno:
– Kakve basne o duši spominjete? Naš je progres utukao te fantazije o nekakvoj duši, fantazije naših predaka. Telo je naše najdragocenija imovina naša. To je božanstvo naše. Ono je možda nekada lučilo iz sebe neku plačljivu sluz, što se nazivalo dušom. No ono to više ne luči. Ono je postalo evolucijom usavršeno, te više ne proizvodi dušu nego progres, samo – progres!
Tada će proroci krstom pretvoriti svu vodu u svetu u krv radi potvrde svojih reči, i strašnim glasom povikaće:
– Mi vam govorimo, vi se smejete ili ljutite. Mi vas učimo, a vi buncate. Poslednji put, sasvim poslednji, govori vam Stvoritelj vaš preko nas; Hristos raspeti i vaskrsli opominje vas preko nas – poslednji, poslednji put: pokajte se! Smilujte se nad samim sobom, i trgnite se od ivice večne propasti! Ne čujete li tutanj izdaleka? Ne osećate li potres zemlje? Ne mirišete li u vazduhu? Ne dolazi li vam na san? Ne čujete li glasove iz onog sveta? Ne viđate li vizije? Ždralovi osećaju blizinu zime: kako vi ne osećate blizinu Suda? Pokajte se, o poslednji potomci grešnoga Adama!
Besni od jarosti i sasvim izbezumljeni riknuće grešnici:
– Jevreji su ubili Hrista, varalicu za života, a naš progres je ubio Hrista, varalicu posle smrti. Za nas je sve relativno: svaku istinu mi lako obraćamo u laž, i svaku laž u istinu. No da nam vi ne bi više dosađivali, evo ubićemo vas pomoću cara našega. O care naš, satano, pomozi nam!
U tom će se iz bezdne paklene dići satana, i rasplamtiće gnjev ljudi do ključanja i klokotanja protiv dva Božija svedoka. I ubiće ih. I biće smeh i veselje grešnika.
No gle, u taj čas će se zatresti zemlja kao nikad od postanka sveta. I popadaće mnoga brda i planine, i presušiće izvori vodni, i mnogi će narod izginuti. I neće imati ko da zakopa mrtvace. Ali će se opet mnogi uplašiti i pokajati, i odati slavu Bogu, koji je živ va vek veka. Ti pokajnici predstavljaće plod truda i muke ona dva svedoka, mučenika za istinu.
Napokon će sav svet pokriti tama kao gusta smola, tako, da će mnogi poludeti od užasa. Tada, usred očaja ljudi, i nebivalog tresenja zemlje, i guste tmine, čuće se iznenadno hor nebeskih žitelja kako sve burnije i burnije kliče:
– Evo, Ženik dolazi! Kao usred tamne, bezmesečne noći, najednom će se zablistati svetlost, potpuno nova, neviđena, neobična. To će zablistati Krst – znamenje Sina Čovečijega – mesto sunca i meseca, i još jače od sunca, i osvetliće svu vasionu.
Tada, o tada će se, slugo Hristov i služitelju moj, javiti On – spasenje naše i Spasitelj naš.