MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
167. Pismo
Jednom Slavenofilu: O gladi u „Raju“
 
Čudite se, kako je to zavladala preužasna glad u današnjoj Rusiji. Takva glad – da čak i u bednoj Austriji milosrdni ljudi skupljaju milostinju za hleb gladnoj Rusiji! Kako da nema hleba u bezbožničkom Raju, gde je hleb telesni uzdignut kao božanstvo iznad svakog božanstva, i gde je sve žrtvovano samo telu i hlebu za telo? Gle, bezvernici ruski žrtvovali su hlebu i Boga, i Hrista Božijega, i crkvu, i svaku veru, i dušu, i Carstvo Nebesko, i desetinu hiljada crkava i manastira, i stotinu hiljada sveštenika, monaha i inokinja, i milione ljudi aristokratskog i srednjeg staleža! Sve što se nije smelo žrtvovati hlebu, žrtvovano je: sve što se moglo pretvoriti u hleb, pretvoreno je, pa ipak – hleba nema!
Ogromni kontinent od Poljske do Japana pretvoren je u fabriku hleba, i – hleba nema.
Stotinu miliona ljudskih snaga upregnuto je, da neprestano radi na proizvodnji hleba, i – hleba nema.
Sav razum ljudski, sva tegleća stoka, sve čelične maši-ne napregnuto su rabotale, da izvuku iz zemlje onaj pepeo, što se hlebom zove, da bi napunili creva ljudska, pa ipak – creva ljudska pevaju tužnu pesmu gladi i praznine.
Šta to znači?
To znači da nisu ljudi gospodari hleba no Stvoritelj sveta.
Znači, da su istinite reči Hristove, da Stvoritelj daje ljudima hleb u izobilju, kad se hleb ište od Njega ne kao nešto glavno nego kao nešto uzgredno. Ištite najpre Carstva Božijega i pravde njegove, a ostalo sve će vam se dodati. Tako je zapovedio ljudima Gospodar duha i Gospodar hleba.
Kad životinje ištu hleb kao prvo i glavno, daje im se jer su životinje. Kad ljudi ištu hleb kao prvo i glavno, ne daje im se, da bi saznali da su ljudi a ne životinje.
Šta pomaže orati traktorima i sejati iz aeroplana, kad su sunce i oblaci u tuđim rukama? Uistinu, šta koristi uzorati i posejati ceo jedan ogroman svet za šest dana, kad čovek nema vlasti da zapovedi – ni semenu da proklija, ni zemlji da ga iznese, ni crvima da ga ne pojedu, ni suncu da ga ne spali, ni oblaku da ga napoji, ni vodi da ga ne potopi?
Rusija je bogata zemlja, no Misir još bogatija. Pa je u bogatom Misiru davila ljude glad za sedam godina. Zbog čega? Ne zbog ljudskog nerada i neumešnosti – daleko od toga, ljudi su oduvek znali dobro obrađivati zemlju – nego zbog faraonovog protivljenja Svevišnjem, koji drži u svojoj vlasti i zemlju i sunce i dažd i seme i crve i sve bubinje. U to vreme jedan bogojažljiv čovek, Josif, u ime Gospodnje spasao je Misir od potpune pogibije od gladi. I našoj braći u Rusiji spas je od gladi ne u čeliku, ni u pari, ni u točkovima, niti u ma kakvoj ljudskoj hitrini i napravi – nego jedino i isključivo u Bogu. A to spasenje poslaće Svevišnji samo kroz one ljude i zbog onih ljudi, koji se budu Njega bojali.