MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
166. Pismo
Bravaru Josi T.: O životu grešnika
 
Čovek neki nasledi veliko bogatstvo od oca. No on upotrebi sve nasleđeno blago na zidanje, utvrđivanje i ukrašava-nje jedne kuće. Pa življaše sam u toj kući; niti iđaše kome niti primaše ma koga od dobrih ljudi. Na sebe ništa ne davaše; sve na kuću. Neumiven, neočešljan, u dronjama, nenahranjen – tvrdica prema sebi i drugima, on sve davaše samo na kuću, u kojoj stanovaše. Godinama susedi njegovi nisu mogli videti lice njegovo. A kuća mu beše spolja tako ukrašena, da je svak od stranaca i mimoprolaznika morao uzviknuti od divljenja. Osluškivaše čovek onaj svaku reč divljenja kući svojoj, i to mu činjaše jedino zadovoljstvo. – Kakav li je tek onaj ko stanuje u ovakvom dvoru, kad je dvor ovakav, pitahu se prolaznici? Ali lice domaćinovo niko ne vide. Najzad, kad on rastoči na kuću sve što imade, dovede sam sebe do očajanja zbog gladi. No jednog dana udari grom u njegovu kuću, i zapali je. I kuća izgore u plamenu, a čovek onaj jedva se spase na ulicu. Videvši ga narod u gradu, uplaši se od njega, jer beše kao strašilo: crn, suv, dronjav, nečist. I svak bežaše od njega kao od čudovišta. U svom očajanju on se uputi drumom van grada, ni sam ne znajući, kamo ide. U tom ga sretoše neki cigani, pa rekoše sebi: ovaj je zgodan za našu trgovinu! I tako ga cigani uhvatiše, još više nagrdiše, iskopaše mu oči, prebiše mu ruke i noge, pa odoše s njim u prošnju po svetu.
Čovek onaj predstavlja dušu grešnika. Veliko bogatstvo – to su veliki darovi Božiji. Zidanje, utvrđivanje i ukrašavanje jedne kuće označava brigu isključivo o svome telu i telesnom životu. Zapušten, dronjav i izgladneo čovek – to je zapuštena, ogolela i izgladnela duša u telu. Grom je iznenadna smrt. Ljudi u gradu, koji se odvraćaju od onoga čoveka kao od čudovišta, angeli su Božiji, koji se odvraćaju od gadne duše grešničke. Cigani označavaju crne demone, koji vole i hvataju sebi slične.