MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
164. Pismo
Jednoj ženi: O poludelim
 
Pišeš kako si trpela mnogo, mnogo od svog muža. Ružio te, izgonio iz kuće, pa čak i tukao. No s molitvom i nadom u Svevidećeg imala si snage da sve podneseš, nikad nikome ne žaleći se i nejavljajući van kuće šta u kući biva. Stradanje ti je omekšalo dušu, iskorenilo svaku gordost i još te jače privezalo k Bogu živome. Jedno vreme mislila si da ćeš poludeti. Međutim, nisi ti poludela, – on je poludeo, muž tvoj. Sad si ti zabrinuta za njegovu dušu, i pitaš: ima li uopšte poludelima spasenja?
Kad veruješ u Boga i Božiji promisao, veruj do kraja i potpuno. Kad, po reči Hristovoj, nijedan vrabac ne može pasti na zemlju bez Oca našega, kako bi čovek mogao pasti u muku i bolest i u smrt bez volje Njegove? A osnovna je volja Božija u pogledu ljudi – da se svi ljudi spasu. Znači, da je i ludilo popušteno na tvoga muža mučitelja radi njegovog spasenja. Kad milostivi Stvoritelj ne bi želeo njemu spasenja, ne bi ga udario tom strašnom bolešću, nego bi ga udario smrću usred greha njegovog. Svakom bolešću i mukom nebesni Lekar leči duše ljudske. Zato ne treba toliko žaliti one koji teško boluju pa umru koliko one, telesno zdrave, koje smrt ugrabi usred njihova greha. Rečeno je: u čem zatečem, u onome ću suditi; ako u grehu – onda osuda, ako li u pokajanju – onda oproštaj i nagrada. No ti možeš reći: ali on se sad ne može ni kajati ni Bogu moliti? Zato ćeš se ti moliti za njega, i prinositi žrtve. A on u sadašnjem stanju može samo stradati, sebi na spasenje a drugima na strah. Svaka bolnica ukazuje prstom na Boga. Nijedna tako – kao duševna bolnica. Položi nadu svoju na Gospoda i budi spokojna.