MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
161. Pismo
Monahu Savi: O napadima na monaštvo
 
Napadaju vas monahe, veliš, mnogo vas napadaju. Neki napadaju vas prosto zato što ne smeju nikoga drugoga, jer znaju, da im vi nećete odgovarati niti ih tužiti. Neki opet zato što bi hteli sve materijalizovati i staviti u službu tela. Neki, najzad, prosto zato što ne podnose nepromenljivost crkvenih ustanova. Ovi s čuđenjem gledaju, kako u sadašnjem vrtlogu neprestanih promena jedino Crkva Hristova stoji nepromenljiva; kao neka stena u moru, od koje se odbijaju svi talasi. Ostavimo lične napade na stranu – monaški je zavet trpeti i trpljenjem dušu spasavati. Ko pretrpi do kraja, taj će biti spasen rekao je Onaj koji sve zna i vidi. Uzmimo samo napade načelne, koji sadrže izvestan predlog ili plan. Ovi načelni predlozi vaših napadača kad bi se ostvarili odveli bi neminovno uništenju monaštva u Pravoslavnoj crkvi i pretvaranju manastira u ono u što su pretvoreni od bezbožnika u Rusiji, u ono što Englezi nazivaju „dućanima kurioziteta“, ili u muzeje, igrališta itd. No takva promena vređala bi ne samo najsvetije duše u našoj istoriji, koje svojim zadužbinama osveštaše ovu zemlju i ukrasiše je kao zvezdama, nego i za sav pravoverni narod naš. Napadi na naše manastire naročito su uvredljivi u ovoj Pokajnoj Godini, kada narod više nego ikad u rojevima vrvi tim svetinjama, kao nekim duhovnim sanatorijumima, da svoju dušu očisti, ispravi, osveži i osnaži. Jer za pravoverni narod manastiri su uglavnom duhovni sanatorijumi, gde se duši traži zdravlja, utehe i nadahnuća. Nikome iz naroda ni na pamet ne dolazi, da ono što je određeno za dušu pretvara u hotelski pir za telo. Pa kad ni carski ktitori tih svetinja nisu to želeli, i kad ni carski narod njihov to ne želi, čovek se pita: u čije ime onda žele to vaši napadači i kritičari?
Uvek se može zahtevati od sviju hrišćana, da budu bolji nego što su; tim pre od kaluđera, čiji su zaveti najduhovniji i najstrožiji. No zar zahtevati promenu namene manastira zbog toga što su neki kaluđeri nemarni prema svojim zavetima? Zar ako je neko iz duhovnog reda posrnuo u materijalizam zahtevati, da zbog toga cela jedna duhovna ustanova bude pretvorena u pepeo materije? Satanin zahtev od Hrista da kamen pretvori u hleb – dakle, nešto materijalno opet u materijalno – izgleda manje opasan od zahteva nekih naših savremenika, da se duh i sve duhovno pretvori u hleb, u pepeo. Ko zna, uostalom, kakva vremena nastaju; duhovno zlato uvek se lako može pretvoriti u kukuruzni papir, ali papir nije lako obratiti u zlato.
Mir ti i radost od Gospoda.