МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

160. Писмо
Љубитељу Светог Писма: О мирису и мирису (2 Кор. 2, 14-16)

Прочитао си, па се зачудио! А зар се човек чуди само неким изузетним речима Светог Писма а не свима? Све је у Светом Писму ново као живот. Зачудио си се што апостол говори о мирису познања. Како то, питаш, да има места мирису у духовном царству? Тако, просто; као што има духовно виђење и духовно чувење, и духовно осећање, тако – и духовни мирис. Слепи Исак осетио је душу сина свога Јакова по мирису, и рекао: мирис сина мојега као мирис поља које благосиља Господ (1 Мојс. 27,27). Пророк из велике временске даљине гледа духом Христа као најљепшег између синова човјечијих, и вели о мирису Његових хаљина: све хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 45, 8). Наравно, није реч овде о хаљинама тела него о врлинама као облачењу душе. Не говори народ узалуд о некоме: мирише му душа, или: заудара му душа! Кад год су се светле небеске силе јављале људима, распростирале су од себе диван и животворан мирис, а кад су се демони приближавали некоме осећао се од њих кужан и неподношљив смрад. Сети се изненадног, пријатног мириса при молитви, па на ћивотима светих. Но то спада у тајне духовнога света, и није доступно онима који само телесно мисле и телесно живе. Нити је басна да некрштене душе имају неки нарочити мирис. Апостол благодари Богу, што дарује вернима победе у Христу Исусу, који, вели – кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту. Јер смо ми Христов мирис Богу. Мирис познања Бога јединога у Тројици, мирис познања Сина Божијега као Месије, мирис познања Царства светлости и живота вечнога, мирис божанске љубави, мирис чистих и богоугодних мисли, осећања и дела – то се назива Христов мирис Богу. Тај мирис носе у души својој они који познају Христа и живе тим познањем. То је мирис живота, насупрот мирису смрти. А мирис смрти носе у себи сви они који су далеко од познања Христа, који одбацују Христа, или војују против Христа. Код њих сва душа мирише смрћу. Јер они неће да знају ни за шта иза смрти. Смрт свевласно господари над њиховим тренутним животом. Смрт станује у свима одељењима душе њихове. Поглед им се пружа до гроба, а не и преко гроба. Зато и миришу на смрт. Јер мирис наше душе долази до крајње тачке наше визије: ако је то гроб, онда мирис смрти, ако ли је живи Бог и царство небеско, онда мирис живота.
Сви физички мириси само су слике или символи духовне стварности. Духовни мириси не долазе ни од каквих материјалних предмета но од каквоће самих бестелесних духова, од њиховог ткива добрих или злих мисли и осећања.