MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
155. Pismo
O monahu Simeonu: O danu i noći (Lk. 17)
 
U govoru o svršetku sveta i dolasku Sina Čovečjeg Gospod Isus je naizmenično upotrebio reči dan i noć. On sravnjuje Svoj drugi dolazak sa iznenadnošću i brzinom munje, pa veli: tako će biti i Sin Čovečiji u svoj dan. Pa opet nastavlja: u ovaj dan ko se desi na krovu neka ne silazi. A malo za tim: u onu noć biće dva najednom odru. Govori o istom vremenu, međutim upotrebljava reči čas – u onaj dan, čas opet – u onu noć. Ti pitaš, kako se ovo objašnjava?
Nepogrešne su sve reči iz usta Hristovih, pa su nepogrešne i ove reči Njegove. Govoreći o Svome danu On govori o Svom drugom dolasku, govoreći pak o onoj noći On govori o svršetku ovoga sveta i veka. To je jedno isto vreme; upravo – deonica između vremena i večnosti, između smrti vremena i života večnosti. Kada sunce pomrča da nikad više ne zasija, i kada se javi svetli znak Sina Čovečjeg da za navek sija – tada će nestati vremena. Tada će nestati vremena i nastaće Dan Gospodnji, u koji će sva ova materijalna vasiona s hukom proći, stihije se užarene raspasti i zemlja i djela što su na njoj izgorjeće (2 Petr. 3, 10). To će biti poslednji susret dana i noći, i večni rastanak. Zato kad se govori o tom poslednjem susretu i večnom rastanku dana i noći, sasvim je svejedno reći: u onaj dan, ili: u onu noć. To što izgleda protivrečno sada, i za sada, dokle točak vremena naizmenično pokazuje dan i noć, to gubi svoju protivrečnost na pragu sudbonosne deonice između prolaznog i večnog. Mir ti i od Boga blagoslov.