MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
153. Pismo
Jednom svešteniku: O spoljašnjim „sitnicama“
 
Vi smatrate, časni oče, sitnicom – odevanje sveštenika, bradu i kosu, pa se čudite, što se viša crkvena vlast brine o tome. Međutim, Vi dalje govorite o važnosti reforme spoljašnjeg izgleda i držanja sveštenika. Kako se to slaže: i sitnica i važna reforma? No svaki prijatelj Crkve mora da se zapita: zašto se oficiri cara zemaljskoga ne bune protiv svoje uniforme, ni carinari, ni poreznici, ni šumari, ni železničari? Nego nose ono što im drugi propišu kao uniformu bez roptanja, i drže se onako kako im se propiše. Kako da oficiri Cara Nebeskoga jedini ustaju protiv svoje uniforme i propisa o svom držanju? Ako narod želi da vidi svoga sveštenika u mantiji i sa bradom i kosom, onda sva druga rezonovanja prestaju. Ako narod mrzi da vidi sveštenika u odelu trgovca, bez brade i bez kose, onda tu „reformu“ treba po svaku cenu odstraniti kao uvredljivu za versku svest pobožnog naroda. U ovoj stvari, dakle, merilo je narodno osećanje i suđenje a nikako privatan ukus pojedinih sveštenika. Uostalom, kad duga brada i kosa nije teška pesnicima, umetnicima, pa čak i socijalističkim vođama, kako da ona bude teška sveštenicima Hristovim, duhovnicima i pastirima narodnim?
Blaženi Jeronim ironično piše o gizdavim sveštenicima svoga vremena: „stidim se da kažem, ali ima ljudi, koji primaju sveštenički ili đakonski čin s tim ciljem, da bi se slobodnije družili sa ženama. Oni se brinu isključivo o svom odelu, dogone kose, nose dragoceno almazovo prstenje; čuvajući se od prašine oni jedva dodiruju zemlju svojim nogama. Moraš da pomisliš, da su to novobračni mladenci a ne sveštenici!“
U antičko vreme brada je bila odlika filosofa. Dogodilo se jednom u Rimu, da zbog mnogih filosofa šarlatana kesar izda naredbu, da svi filosofi obriju brade. Na to odgovori Epiktet, najveći filosof toga vremena: kesar mi može uzeti glavu a ne bradu! – Toliko je on cenio tu spoljašnju odliku svoga zvanja.
– To je sve sitnica! reći ćete. Jeste sitnica, van sumnje. Prema duši i karakteru jednog hrišćanina – odelo i brada i vlasi sasvim su sitna stvar. No život se sastoji iz krupnica i sitnica. A vera je naša tako otmena i utančana stvar, da joj i sitnice mogu koristiti ili štetiti. Kad slovesno stado hoće, da njegovi pastiri budu različiti od njega i spoljašnjošću, i da imaju opredeljene, uobičajene, znake raspoznavanja – na što se protiviti tome? Katolički misionari u Kitaju vodeći računa o psihologiji sredine u kojoj propovedaju, ne stide se da nose pletene perčine i duge kaftane i čite. Na što bi se hristoljubivi sveštenici protivili narodu i sitnicama dovodili u pitanje krupnice verskog života i napretka?
Mir Vam od Gospoda.