MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
152. Pismo
Ruskom vaspitaniku K. T.: O Ruskoj tragediji
 
Kao ruski vaspitanik Vi treba bolje od mene da znate uzroke mučne tragedije, koja je snašla ruski narod. No koliko je meni poznato Rusiju nije snašla nesreća zbog greha ruskog naroda nego zbog greha jednog dela ruske „inteligencije“, naime, zbog judaizovane inteligencije ruske. Poznato Vam je, da se ruski narod opredelio za Carstvo Nebesko još od kad se krstio pod svetim knezom Vladimirom Kijevskim. I tu svoju opredeljenost ruski narod nije menjao do naših dana. Ali se inteligencija ruska pokolebala i promenila u osnovnim shvatanjima života; ne sva nego jedan deo te školske inteligencije. Još od vremena lakoverne carice Katarine ruska se inteligencija počela lučiti u dva tabora. U jednom su taboru bili oni, koji su zajedno s narodom hteli, da Rusija ostane za uvek Sveta Rusija, sa idealom hrišćanske svetosti kako pojedinaca tako i vascelog naroda. U drugom su taboru bili oni, koji su želeli jednu Rusiju sa idealom zemaljskog carovanja i zemaljske kulture. Prvi su gledali cilj ljudskog života iznad svega zemaljskog, u carstvu večne duhovne stvarnosti – u Božijem Carstvu. Drugi su stavljali sve ciljeve života u predele vremena i u granice telesnosti. Govoreći srpskim, kosovskim jezikom, reklo bi se: prvi su se privoleli Carstvu Nebeskom a drugi carstvu zemaljskom. Nikakvo čudo što su se ovi drugi našli u jednom taboru s Judejima, koji su se još pre Golgote odlučili za carstvo zemaljsko, zbog čega su i raspeli na krst Otkrivača carstva nebeskoga. Kad je Hristos blagoslovio i čudotvorno umnožio hleb, i sa pet hlebova nahranio 5000 ljudi, Njegovi protivnici, privrženici carstva zemaljskoga, hteli su Ga odmah učiniti svojim carem. A kad razumje Isus da hoće da dođu da ga uhvate i učine ga carem, on otide opet na goru sam (Jn. 6,15). On je mislio nebesko, oni zemaljsko. Čudom nad hlebom On je hteo javiti neograničenu moć duhovnoga sveta u odnosu prema svetu materijalnom, pasivnom i nemoćnom samom po sebi. Međutim Judeji su sve to shvatili materijalno, zbog čega je sadržaj tog Hristovog čuda bio za njih izgubljen. Oni su Ga hteli učiniti carem, kao tobožnjeg „mađioničara“, da bi ih oslobodio od Rimljana i stvorio im veliko carstvo zemaljsko, i samo – zemaljsko. Zbog takvih njihovih naopakih i zemljanih misli Gospod ih je ukoreo rekavši im u oči: vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite (Jn. 8,44). I zaista s duhovnog gledišta, đavolski su porod svi oni, koji izgubivši iz vida besmrtno carstvo nebesa – jedini cilj i jedino dostojanstvo čoveka – ištu isključivo samo carstvo zemaljsko. Jer je sasvim jasno, da tamo gde vlada smrt ne mogu biti krajnji ciljevi čovekovi, ma šta čovek bio i imao. Jasno je i gde je služba, nije plata; nego na kraju službe dobija se plata. A kraj službe jeste i kraj našeg života na zemlji. Znači: plata se daje posle smrti. A služba ljudi u ovome svetu shodno shvatanju cilja života može biti trojaka:
služba Bogu,
služba Bogu i mamonu, i
služba đavolu.
Samo prva služba, čista i nepomešana jeste služba Bogu. Obe ostale su službe – đavolu. Narodna ruska inteligencija vršila je službu Bogu potčinjavajući pritom sve interese carstva zemaljskoga vrhovnim interesima Carstva Nebeskoga, carstva „ne od ovog sveta“. Nenarodna ruska inteligencija htela je služiti carstvu i nebeskom i zemaljskom, no pri tom stavljajući prvo kao sredstvo drugog; otuda se na njoj pokazala istinitost Spasiteljevih reči: ne možete služiti dva gospodara. Antinarodna ruska inteligencija, prezirući narod kao „neprosvećenu masu“, kao neuobličeno i slepo blato, htela je tobož usrećiti taj isti narod ukrepljenjem carstva zemaljskog kroz odbacivanje Carstva Nebeskog. Blizu 200 godina vodila se borba između ovih raznih tabora ruske inteligencije. Ta borba se javljala i u politici i u književnosti i u umetnosti. Najzad je preovladala ona antinarodna ruska inteligencija sa zemaljskim umom i srcem nad narodnom inteligencijom sa nebeskim umom i srcem, tako da je ona prva stajala prema drugoj u srazmeri kao 2 prema 1. Popuštenjem sila nebeskih preovladali su i došli na vlast judaizirani. I ovi sad vladaju ruskom zemljom – ruskom zemljom, ali ne i ruskom savešću. Shodno reči, koju reče Gospod satani u pogledu kušanja pravednoga Jova: evo ti ga predajem, samo dušu mu ne diraj. Ma koliko da satana izgleda pametan u očima svojim on je glup u svima svojim potezima prema svetoj logici nebesnoj. Tako i njegovi sledbenici, koje on zamamljuje truležnim carstvom zemljinim. I ruka satanina neće se kosnuti duše ruskog naroda, Bog ne dozvoljava. I moć judaiziranih u Rusiji ne znači finale no prelidium ruske slave. Kao i u slučaju Jova tako i u slučaju Rusije satana će i bezvoljno poargatovati Svevišnjem, Svemoćnom, Neodoljivom, Pobedonosnom Ocu svetlosti. To nam svedoči i jamči judejska biblija, koju su judaizirani odbacili. Kao putujući akrobati judaizirani bezbožnici hode na uzdi kneza pakla od poraza ka porazu još od one zmijske povesti u Raju do danas. Njihovo je svagdašnje delo – prastaro i prestarelo – drsko utoniti Boga u laž, zlobno odricati Carstvo Nebesko i bezuspešno zasnivati carstvo zemaljsko. Kad zasija svetlost Hristova, njihova senka u istoriji ostaće vrlo mračna, i stolećima strašiće narode i – pripijati ih uz Boga.