MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
143. Pismo
Jednom bolesnom vojskovođi: O večnoj nagradi
 
Pišete mi iz postelje. Okruženi ste nepoznatim licima, čija imena ne znate i koja prvi put sriču Vaše ime na bolesničkom listu iznad kreveta. I niko od poznanika i srodnika da Vas poseti. A nekad ste Vi komandovali pukovima. Hiljada njih izgovarali su Vaše ime s poštovanjem. Hvalili su Vas i veličali. Vaše prsi bile su kao neki ikonostas od ordena. I eto, zaboravljeni i osamljeni, stranac među strancima, Vi sad živite gledajući iz noći svoje sadašnjosti u dan svoje prošlosti. Pokažite se junak. Sad ste u većoj borbi nego što ste ikad bili. Jer nema veće borbe od one koju čovek potpuno sam vodi. Setite se Hrista u Getsimaniji. I budući u samrtnoj borbi, moljaše se usrdnije; a znoj njegov bijaše kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju (Lk. 22,44). Ali zato je došlo vaskrsenje, i čast i slava, koja vekovima bruji s kraja u kraj nebesa i zemlje. Naš veliki sveti otac Jovan Zlatoust bio je pod starost pao u nemilost kod cara i carice, bio je klevetan, rugan, najzad izgnan iz prestonice u jermenske pustinje. Namučen, osamljen, bolestan – mislite li Vi da se on žalio i jadao? Nikako. Evo šta je on pisao iz onoga svoga stradanja i poniženja:
„Zar nešto znači biti izbačen iz otadžbine, pa premeštan s mesta na mesto, pa živeti u izgnanstvu; biti vučen od suda na sud, trpeti nasilja i poruge od vojnika, primati zlo od ljudi, snositi mučenja i od robova i od slobodnih – zar sve to nešto znači, kada je za sve to nagrada celo nebo i ona nepropadljiva blaga, koja se rečima ne mogu iskazati, koja nemaju granica, i koja nam donose besmrće i večnu nasladu?“
O kako su veliki i divni svi oni koji očekuju nagradu i slavu samo od svetih nebesa! Koji su poznali varljivost svetske slave i promenljivost sudbe! i koji predaju zaboravu sve susrete na zemlji, prijatne i neprijatne, pa se svim bićem svojim pružaju jedino ka susretu sa večnom Ljubavlju!
Pišete, kako Vas je vera držala u svima velikim borbama za slobodu naroda. Sad Vam je vera u Boga najpotrebnija. Ona ni na kome ne pokazuje tako svoje životvorno dejstvo kao na osamljenom, zaboravljenom, odbačenom i bolesnom. Kad ceo svet takvome šapće u uši: ti si nepotreban svetu, vera mu govori: ti si potreban Bogu. U vreme bučne slave svetske, koja Vas je kitila vencima što venu, vera Vam je bila samo kao neka poslastica duši; sada Vam ona može poslužiti kao jedini hleb duše Vaše. Čitajte Psalme i Jevanđelje.
Od Boga Vam mir i uteha.