МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
142. Писмо
Тежаку Николи Ћ.: О унутарњој милости
 
Некакав фарисеј беше позвао Господа Исуса на обед. Не беше Га позвао из поштовања него из неког личног рачуна. Исус провиде нечисте побуде тога фарисеја, па пред обед навлаш не хтеде опрати руке. А зар није логично, да се нечиста част прими неопраним рукама? Фарисеј се узбуни против тога, а Господ искористи ту прилику да изобличи фарисеје, који се споља у свему показиваху чисти, док унутра вам је, рече, пуно грабежи и злобе. Па како је овај фарисеј мислио, да чини особиту милост Исусу тиме што Га је позвао на ручак, прекори га Господ говорећи: али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11, 41). Сада ти питаш, шта означавају ове речи?
Означавају милостиво срце, које покреће руке на милостињу. Бог, који гледа срце, прима само такву милостињу. Ако ли је срце злобно и немилостиво, залуд рука даје; Бог такав дар одбацује. Људе можеш обманути даром руку, али Бога никад. Нечисто срце – нечист и дар, па ма колики био. Из нечиста срца теку нечисте мисли и нечисте жеље, и прљају сва спољашња дела људска, ма колико ова изгледала добра и чиста. Шта помаже умивати руке, кад их нечистоћа срца чини стално прљавим? Ако је једна кућа унутра пуна гада и смрада, шта користи прати и улепшавати врата и прозоре? Нека су врата и прозори потпуно опрани, то не може нимало умањити нечистоту иза њих. Својом божанском видовитошћу и небеском осетљивошћу Христос је провидео и осетио душу фарисејеву као зделу пуну нечистоте. Он одбија да умије Своје руке; одбија најмању дужност, да би опоменуо Свога домаћина на највећу; одбија да учини најспоредније, да би укорео због најважнијег. И најупрљаније руке сасвим су чисте у сравњењу са нечистим срцем. Умијмо, дакле, најпре срце, и гле, све остало биће нам чисто.
За грознога цара Калигулу прича се, да је био једном позвао неке сенаторе на вечеру са злим умишљајем. У царском двору све је било сјајно и чисто. И ничега у двору није било нечистог осим срца царевог. Још је цар по обичају опрао пре вечере и лице и руке, и полио се најскупоценијим мирисом. Само је срце његово било трап препун нечистоте. Па у часу кад је он најљубазније наздрављао својим гостима, хвалећи их и славећи, џелати су у граду убијали синове тих истих сенатора, по ранијој наредби царевој. – Пример овог римског цара као и пример оног јеврејског фарисеја – два од хиљаде других – јасно ти казују, зашто је Син Божији морао сићи на земљу. Толика се нечистота била зацарила у срцима људи, толико лицемерство овладало, и толика збрканост од важног и неважног распрострла се у свету, да је постојање света с таквим људима постало бесмислено. И нико други није то могао очистити и променити до једини Бог.
Богу нека је слава и хвала а теби живот и спасење.