NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA

 

MISIONARSKA PISMA
 
140. Pismo
Limaru Stojimiru P.: O litijama
 
Litije bivaju i u hramovima. No ti pitaš o litijama po ulicama i po njivama. Kakvog smisla one imaju?
Imaju smisao molitve svenarodne, u otvorenom prostoru, pod suncem i svodom nebeskim, u svetilištu vasionskom, koje je sazdao sam Sazdatelj silom i veštinom Svojom. Litiju su vršili na svoj način i stari Izrailjci, kad su osvajali grad Jerihon. Nju je izveo Isus Navin po naredbi Božijoj. Posred naroda nošen je kovčeg zaveta, a pred kovčegom su išli sveštenici trubeći u rogove. Sedam dana tako narod je obilazio Jerihon u svečanom molitvenom ćutanju. Sedmoga dana jerihonski su zidovi popadali i grad zauzet (I. Nav 6). Mi hrišćani nosimo mesto kovčega zaveta krste, ikone i barjake, mesto truba zvone zvona i pevaju se pesme duhovne. Naš narod naziva litije obično krstonosi, i uz crkvene pesme peva i svoju:
Krste nosimo, Boga molimo
Gospode pomiluj,
Gospode pomiluj!
Od svih znamenja, koja se nose, krsno znamenje dolazi na prvo mesto. Jer je tom znamenju još od Golgote Hristove data sila i moć, da progoni nečiste sile, da ozdravljava, osvežava i osvećuje ljude, i stoku, i obitališta ljudska, i radionice i polja. To narod Božiji zna, pa zbog toga i naziva litije krstonosima.
Tebi je odnekuda došla ne dobra pomisao, da se litijama „svetinja obesvećuje i izlaže podsmehu“. Ne samo da se time svetinja ne obesvećuje nego baš svetinjom se osvećuje ono što je grehom ljudskim obesvećeno. Litija je duhovni voinstveni pohod protiv zle demonske sile, a narod u litiji kao vojska Božija. Ako li se neko podsmeva litijama, zar je to nešto? Čovek ispražnjen od Duha Božijega podsmeva se isto tako i hramu, i onima koji su u hramu, i veri i molitvi u opšte. No zar je to nešto? Zar to može uplašiti krstonoše, koji vojuju protiv nevidljivih sila, strašnijih od bednih podsmevača? I najzad, oni koji se smeju svetinji, smeju se svojoj sopstvenoj sreći. Mnogo iskustvo potvrđuje nam to. U jednom našem selu išla litija preko njiva. Jedan čovek, koji je bio malo i u Americi na pečalbi, stajao pred kućom i rugao se krstonošama. Uskoro potom sruči se silna kiša na to selo. Selu ne naškodi ništa a na njegovu pšeničnu njivu navuče toliko peska, da se od peska nije videla ni zemlja ni pšenica.
Svenarodne molitve nikad nisu bez dobrih posledica, naročito kad su vezane s pokajanjem i predanošću volji Božijoj. Narod je osetio korist od litija, zato i voli litije. Da nisu litije bezbroj puta nizvele kišu u vreme suše, i utupile kosu smrti u vreme pomora, i povratile mir u vreme nemira – zar bi narod toliko voleo litije, i zar bi tako revnosno nosio krste, po selima i gradovima?
Turci nemaju litija. No dogodilo se u tursko vreme u jednom gradu makedonskom nešto što još pamte i pričaju živi svedoci. Bila strašna suša. Turci zamole hrišćane, da učine litiju. I vladika sa sveštenstvom i narodom krene s krstima na litiju ka izvorima van grada. U jednoj povorci išli su hrišćani a u drugoj muslimani. Još molitve nisu bile ni dočitane, kad se nebo zamrači, i udari takav pljusak, da su se krstonosi trkom vratili kućama.
Od Boga ti mir i blagoslov.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sv.Nikolaj - Jednom patrioti koji kaže: Dovoljno je biti dobar Srbin a vera je sporedno | ŠNR

  2. Pingback: Vladika Nikolaj Velimirović - Hristos je činio samo dobro, pa su Ga ljudi ipak raspeli | ŠNR

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *