NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA

 

MISIONARSKA PISMA
 
138. Pismo
Jednom bakalinu: O pravoj meri
 
Rekao je Spasitelj naš: kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti. Da je ova reč sveta i istinita, svedočiš i ti svojim ličnim doživljajem. Taj tvoj doživljaj ja objavljujem, uz tvoju saglasnost, da bi se i drugi koristili njime.
Podkradali te momci, jedan za drugim, i svi redom. I ti si otpuštao jednog za drugim, i sve redom, i zamenjivao ih novim i novim. Uzimao si momke s najboljim preporukama, kao poštene i ispravne, no i ovi su se pokazali kradljivci. To te je dovodilo ponekad do besa, ponekad do očajanja. Neprestano si se žalio svojim prijateljima u čaršiji, no ni-ko ti nije znao dati savet. Obično su govorili: šta ćeš, takav je svet danas! Najzad Bog ti je poslao pravog savetnika. Došli u vaš grad neki ruski kaluđeri, da prose milostinju za svoj manastir. Ušli jedno jutro u tvoj dućan. Dugo si s njima razgovarao. Na posletku ti se požališ na svoje momke. Dok si se ti žalio, stari kaluđer je netremice gledao u tvoje lice i ćutao. Kad si ti završio svoju žalopojku, reče starac: ima tome leka! – Kako? Gde?
– Lek je u tebi samom, odgovori starac. Pazi od sad, kako ti sam meriš mušterijama svojim. Prepuni meru, uvek prepuni! I lopovi će prestati da kradu.
Grom za tebe! To ti ranije niko nije ni nagovestio; naime, da tebe kradu zato što ti kradeš. Ti si krao mušterije netačnom merom, zato su momci krali tebe. Počeo si odmah drugačije. Prepunjavao si meru svakome. Nekoliko parčeta šećera preko mere, nekoliko zrna kafe, ili pirinča, ili neke druge robe. Baš onako kako su stari trgovci činili. I od tada se više nije primetila krađa u tvome dućanu. Oni isti momci, koji su te ranije podkradali, i sada su kod tebe, već nekoliko godina. Svi čestito rade, i niko ne krade. I cela radnja krenula ti na bolje. Prosto osećaš blagoslov Božiji od onoga dana, kada ti je stari duhovnik otvorio oči da poznaš istinu. I ti sada, kao neki jevanđelski propovednik, učiš svu čaršiju, i daješ savete mesto da tražiš. Još si stavio u dućanu na zidu dasku sa krupnim natpisom: kakvom mjerom mjerite, onakom će vam se mjeriti.
Bog te živio i blagoslovio.
 
Podlistak dr R. J. A.: Nauka i bezbožnici
Pre nekoliko godina, na jednom predavanju, u Londonu, jedan bezbožnik je dokazivao da naučnici većinom ne veruju u Boga. To duboko uvredi i ozlojedi profesora i naučnika Tabruma, koji odmah izjavi da je to laž i kleveta protiv naučnika, i reši se da to i delom dokaže. Sa rešenošću i istrajnošću koja je urođena engleskoj rasi, on preduzme teški zadatak da vidi šta naučnici misle o Bogu. Radi toga, poslao je mnogobrojna pisma učenim ljudima po Evropi i Americi, postavljajući im dva prosta i jasna pitanja: 1) Veruju li oni u Boga? 2) Poznaju li koga od naučnika koji ne veruje u Boga? I odgovori su stigli sa svih strana, prosti i jasni odgovori, i svi slični među sobom: Naučnici su izjavili da oni veruju u Boga, i da osnovni hrišćanski dogmati ne protivreče tekovinama savremene nauke. Tabrum je sastavio naročitu knjigu od tih mnogobrojnih izjava. Jedan botaničar piše: „Pomoću mikroskopa video sam Boga, i divim se i radujem se mudrosti Tvorca“. Drugi naučnik piše: „Mala nauka udaljuje od Boga, i velika nauka vraća čoveka ka Bogu“. – Ova druga izjava utoliko je interesantnija što se apsolutno slaže sa mišljenjem sv. Vasilija Velikog (+379).
Bezbožnici i ljudi koji slabo razmišljaju, prave od nauke (od koje baš ništa ne poznaju kako treba) jednu vrstu vere, a od prirode jedno bezimeno božanstvo. Oni tvrde da prirodi treba sve ostaviti, i da je priroda sve stvorila. To znači ovo: Priroda je stvorila vreme i tok vremena; prostor; svetlost; vazduh; vodu; kretanje; zemlju; zvezde; mrak; biljke; životinje i čoveka. Dobro, pa sve to mi i zovemo imenom priroda, i pitamo se ko je to stvorio! Kako može priroda samu sebe stvoriti, ili kako može pojam o prirodi da se razdeli na prirodu koja je stvarala i koja je stvorena? Po svojoj prirodi sunce daje svetlost i toplotu. Otkuda mu taj dar da svetli zvezdama i ljudima, pticama i zverovima, biljkama i vazduhu. Ono je mio srodnik svega života, izvor nepresušne velike blagodati i neophodne potrebe. Ko je njega naučio, upravo, ko ga je stvorio da svetli? Da li priroda? Ako je priroda, onda je neminovno, da je priroda, u kojoj nije bilo ni sunca, ni svetlosti, stvorila prirodu u kojoj ima i sunca, i svetlosti? No to je nemoguće. Priroda u kojoj nema svetlosti, to nije priroda, niti je to ikad postojalo.
Sebičnost i gordost ljudska i u stara vremena sudarala se sa delima Božijim: Kad je Pitagora izučavao praznoverice misirske i indijske, kod grčkih intelektualaca vladalo je mišljenje da je sve stvoreno „slučajno“, i da se sve događa u svetu slučajno. U tu je zabludu verovao, pre svog pokajanja, sv. Jefrem Sirin (+378). Malo da se razmisli, i lako je uvideti da je „slučaj“ sličan i srodan umni idol „prirodi“ koja je sve stvorila.
Što su naučnici izjavili da veruju u Boga, to je priznanje njihove duše, a ne iskustvo njihove nauke. Nauka i nema zadatak da određuje propise i dokaze vere u Boga. Naučnici se služe čulima, proračunom i razumom i potpuno su ograničeni na vidljivu prirodu. Neka ima milionima naučnika, i neka ispituju šta god hoće, nikakvog traga neće naći o Carstvu Božijem. A šta vredi verovati u Boga a ne nadati se Carstvu Božijem?
Vera ima svoju nauku. Tu nauku je Hristos iskazao, a ponovili su je i potvrdili apostoli, i mučenici, i Crkveni Oci i Svetitelji. Ona je strogo u vezi sa Svetim Tajnama (sveštenstvo, pokajanje, pričešće, itd.). Ona je strogo u vezi i sa duhovnim obnovljenjem, koje je velika blagodat Božija, a sastoji se u održavanju čistote telesne i duhovne, i u praktikovanju vrlina. Prva vrlina je smirenje: hrišćanin treba sebe da smatra za jedno živo ništavilo; da služi svakoga usrdno i iskreno, da je ponizan, da trpi, i da se ničim ne razmeće. Jer ko sebe ponižava, Bog ga uzdiže; ko sebe okrivljuje, Bog ga opravdava; ko sebi ne veruje, Bog ga umudrava. – Kao što se vidi, takve misli nemaju gotovo ničega sličnoga sa mislima naučnika o veri.
Bezbožnici bi želeli da za potvrdu svoga mišljenja imaju bar koju bilo zdravu tekovinu ljudskoga truda. To jest, da nečim što je dobro i priznato potvrde ono što je opako, zlo i fatalno, da naukom i naučnicima posvedoče svoje mračne zamisli. Bolje bi im bilo, i pre bi se vratili ka razumu, kad bi svoju „veru“ potvrđivali svojim „delima“, i govorili sebi i drugima: Mi ne verujemo u Boga, i našim delima i mislima ponašamo se bez obzira na Boga. I ko nam to ime spomene, ono nam je mrsko. I mrzimo na one koji se obziru na volju Božiju.
– Dakle, između nauke i bezbožništva rastojanje je neizmerno veliko.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sv.Nikolaj - Jednom patrioti koji kaže: Dovoljno je biti dobar Srbin a vera je sporedno | ŠNR

  2. Pingback: Vladika Nikolaj Velimirović - Hristos je činio samo dobro, pa su Ga ljudi ipak raspeli | ŠNR

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *