MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
126. Pismo
Jednom gospodinu koji se žali na nerazumnu ženu
 
„Kako svi tako i ja!“ Ove reči trubi Vam u uši Vaša supruga kad god je Vi opomenete, da se okane pomodarstva i raspikućstva. Vi ste joj lepo odgovorili: eto Bog nam je dao troje dece kao tri zlatne jabuke! Mi sad treba da živimo za decu a ne samo za sebe. Nismo više ni tako mladi, da možemo juriti za svakom modom i svakim veseljem. Pa i zdravlje treba da pričuvamo, radi dece. Ti se, ženo žališ često na glavobolju, međutim činiš sve ono što donosi glavobolju. Samo to udisanje otrovne pomade na licu – gotova glavobolja; uz to nezdrav vazduh po kafanama, podzemnim pivnicama i pozorištima; pa nezdravo odevanje, neuredno spavanje; još i nervoza od kockanja i pijančenja. Sve to ne vodi dobru. – Ali na sve to žena odgovara jedno pa jedno: „kako svi tako i ja!“
Koji svi, izuzetna ženo? Zar je sav svet u onoj raspusnoj gomili, u koju si se ti umešala i na kojoj sve tvoje misli danonoćno počivaju? Ograničila si se i skučila sve svoje misli, te tako ne daš očima da pogledaju izvan ograde tvoga društva i vide ostali Božiji svet. Ne samo da sve žene u svetu ne žive kao ti, nego ni jedna ulica žena u gradu ne živi tako. Ogromna većina majki i udovica i devojaka žive drugačijim životom. Kako onda možeš reći: kako svi tako i ja? Uzela si sebi za primer nekoliko njih raspusnih, neodgovornih lica, ni majki ni devojaka, pa samo na njih misliš, i u njima gledaš ceo svet. Međutim ceo ostali svet gleda na vas kao na cirkusnu grupu, u kojoj ste vi i zverovi i zverovođe.
No recimo baš da ceo celcati svet pođe putem bezumlja i propasti, zar ti, majka tri sina, ne bi imala hrabrosti da kažeš: ja neću tim putem? Zaista to bi bilo junaštvo, koje bi privuklo poglede neba i zemlje. Takva junaštva upisana su u zlatnu knjigu Svetoga Pisma. To junaštvo imale su dve kćeri Lotove u Sodomu. U prokletome gradu Sodomu nije bilo ni jedne jedine nepokvarene i neprokažene duše izvan doma Lotova. Da su nešto kćeri Lotove, devojke, govorile kao što govori jedna majka troje dece u naše dane: hajde, kako svi tako i mi – svet ne bi znao za kćeri Lotove ni za Lota; njihova imena ne bi bila spomenuta u zlatnoj i večnoj Knjizi. Ali one nisu tako govorile. Zbog toga je bio blagoslov Božiji na Lotu i kćerima njegovim. Pa kad je kucnuo čas razvratnome gradu, da spaljen ognjem utone pod zemlju i pretvori se u mrtvo more, angel Božiji izveo je ovu čestitu porodicu izvan grada, da ne vidi osvetu neba nad onima koji su bezgranično prljali nebo.
Ili recimo, da je Rastko Nemanjić govorio kao ti: kako svi tako i ja! Zar bi on ikad postao svetim Savom, ocem naroda svoga, i večitim ukorom savesti onih svojih potomaka koji govore: kako svi tako i ja! Ali ako ovi primeri, i hiljade drugih uz ove, ne prianjaju za tvoju dušu, ja ne znam šta da kažem. Ako se ne daš poučiti dobrim primerima života, onda se bar ustraši od strašnih primera smrti. Pogledaj, kakvom su smrću umirali, i umiru, oni za kojima si se ti povela, zaboravljajući muža i decu. Jezive bolesti, zločini i samoubistva – bez izuzetka!
Mogu li da apelujem na ono što je najbolje u duši tvojoj, kćeri uglednih roditelja? Na ono što još nije sasvim pomračeno mrakom noćnog života? Trgni se, otrezni se, osvesti se! Seti se, da kad se ti smeješ u dimu ponoćne orgije, tvoje razbuđeno i rasplakano dete u postelji traži ruku i reč materinu. Odbaci opasnu reč: kako svi tako i ja, pa reci: kako najbolji tako i ja! Da bi se blagoslov Onoga, koji te je blagoslovio sa tri čeda, produžio na tebi do kraja veka.