MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
109. Pismo
Komandiru Šćepanu Đ. koji pita: Šta da radimo da nam bude bolje
 
Kako sam kažeš, ti si služio pod jednim vladarem mnogo godina. Nijedan dan nije prošao, a da ti nisi pomislio na svoga gospodara, na njegovu volju, na njegove zapovesti, na njegove namere. A taj vladar bio je smrtan čovek i – umro je. No postoji jedan Vladar, koji nije smrtan, i ne umire; koji je bio Vladar i nad tvojim vladarem kao što je i nad svima carevima i kneževima ovoga sveta. To je Gospod Bog, Stvoritelj i Svedržitelj neba i zemlje. Nije li sasvim slovesno i prirodno, da ljudi, podanici toga vladara nad vladarima, svaki dan pomišljaju na NJ, doznaju Njegovu volju, ispituju Njegove zapovesti, proniču u Njegove namere? Ali baš to što je sasvim slovesno i prirodno mnogi su ljudi odbacili, pa pošli isključivo za svojom voljom, svojim mislima, svojim pravilima i zakonima. A plod toga očigledan je u ovo vreme: zabuna, zbrka, očaj, ambis oko ljudi i u ljudima.
Gledajući i sam sve ovo ti u čudu pitaš: šta da radimo, da nam bolje bude? Neću ti ja odgovoriti, nego puštam jednog svetog čoveka, da ti odgovori.
Priča se, kako je u staro vreme u Misiru bilo nastalo zlo stanje među ljudima, slično današnjem stanju u svetu. Onda se dva očajna druga iz Aleksandrije reše, da idu po svetu i traže da kao nađu bar jednog čoveka mudra i srećna. Posle dugog uzaludnog traženja naiđu na svetog čoveka u nekoj usamljenoj dubravi. Ovaj im se pokloni do zemlje i radosno ih primi u svoju kolibu. Posle dugog razgovora i ispitivanja uvere se ona dva putnika, da su zaista našli čoveka, u kome su se susrele mudrost i sreća. Pa mu reknu:
– Ali, čoveče Božiji, mi ne možemo živeti kao ti! Kako, dakle da budemo srećni?
Zaplaka se čovek Božiji, pa uzdiže pogled k nebu i kroz plač reče:
– Nije ni nužno da vi živite kao ja. No da bi bili srećniji nego što ste, držite se ovih pravila:
– mislite o Bogu bar koliko mislite o ljudima,
– bojte se Boga bar koliko se bojite ljudi,
– poštujte Boga bar koliko poštujete ljude,
– molite se Bogu bar koliko se molite ljudima,
– nadajte se u Boga bar koliko se nadate u ljude,
– ištite pomoć od Boga bar koliko ištete od ljudi,
– vršite zakon Božiji bar koliko vršite zakon ljudski,
– blagodarite Bogu bar koliko blagodarite ljudima,
– slavite Boga bar koliko slavite ljude!
Saslušavši ovaj bukvar življenja i vladanja ona dva druga vrate se zadovoljni doma. To je i tebi odgovor, slavni komandire, pa ti vikni u uši i drugima. A ja samo mogu dodati: preko ovog bukvara niko i nikada ne može preći na težu knjigu.
Gospod neka te obraduje.