MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
10. Pismo
Mladome učitelju koji pita:
Ima li danas pravih hrišćana
 
Ima ih, ima puno. Da ih nema, sunce bi se jarko ugasilo. Jer našto bi tako skupoceno kandilo svetlilo jednom zverinjaku?
Trebalo bi meni mnogo hartije da ispišem divne primere pravih hrišćana, koje sam samo ja sreo u životu. I tebi mnogo vremena da čitaš i dušu svoju naslađavaš. Za sad ogledaj sebe u ovom jednom primeru.
Bili smo prošlog leta u Mačvi. Na jednoj maloj stanici čekali smo voz. Ja smotrih jednu staricu seljanku pokraj šina. Uvelo staračko lice, no obasjano onom čudnom tajanstvenom svetlošću, koja se često zapaža na licima duhovnih ljudi. Upitah je:
– Koga čekaš, sestro?
– Paaa, koga mi Gospod pošlje, reče ona.
Iz daljeg razgovora saznadosmo ovo: svaki dan ona dolazi na stanicu da vidi da li će biti neki siromašni putnik koji bi potrebovao hleba i konaka. Pa kad se takav desi, ona bi ga primila radosno kao od Gospoda poslata. I vodila bi ga svojoj kući, koja je tu na jedan kilometar daljine.
Još razumesmo iz razgovora, da ona čita Sveto Pismo, i odlazi u crkvu na službe, i posti, i drži sav zakon Božiji. Njeni susedi posle nam rekoše, da je ta žena prava svetica.
Na kraju ja pokušah da pohvalim njeno jevanđelsko gostoljublje. No pre nego ja dovrših ona uzdahnu i reče:
– Zar nismo mi Njegovi gosti svaki dan, celoga života? I suze joj se zasijaše u očima.
O milostiva i slatka dušo narodna! Moj mladi prijatelju, ako se zoveš učiteljem narodnim, možeš se često i postideti, no ako se zoveš učenikom narodnim, nećeš se postideti nikada.
Sveta milost Božija neka te obasja.