MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
108. Pismo
Šećerdžiji Stavri I. o tome: Treba li se strašiti smrti
 
Jesi li čuo za blaženog Avakuma đakona? Kad su ga Turci vodili kroz Beograd, okovana u dvoje verige, da ga nabiju na kolac, ovaj viteški Bosanac pevao je:
„Srb je Hristov, raduje se smrti!“ Reči ove zvuče sasvim u duhu apostola Pavla koji piše Filibljanima: Imam želju umrijeti i sa Hristom biti, što je mnogo bolje; ali ostati u tijelu potrebnije je vas radi (Fil. 1, 23). Apostol i ne govori o smrti no samo o prelasku iz ovog života u onaj život. I raduje se više onome životu nego ovome.
Jednog zdravog starca upitao sam nedavno: šta bi u svetu najviše želeo od Boga? Staviv ruku na prsi on odgovori: smrt i samo smrt! A veruješ li u život posle smrti? Baš zbog te vere i želim što skoriju smrt, reče starac.
Bezverni se straše od smrti, jer drže da je smrt potpuno uništenje života. Mnogi ljudi od vere opet straše se smrti zato što misle, da nisu svršili svoj zadatak u ovom svetu: nisu izveli decu na put, ili nisu izradili što su počeli. Pa čak i neki sveti ljudi bili su u strahu na samrtnom času. Kad su angeli sišli da uzmu dušu svetog Sisoja, ovaj angelski čovek molio se, da ga ostave još malo u ovom životu radi pokajanja i pripreme za onaj život. Sveci se, dakle, nisu plašili od smrti nego od suda Božijega posle smrti. I ovo je jedini opravdan strah hrišćanina, koji čvrsto veruje u drugi život i u sud Božiji.
A bez vere u drugi, nebesni život, strah je konop o vratu, kojim smrt vuče osuđenike u ždrelo svoje. Život za bezverca nije drugo do vetar smrti, vetar koji diže i obara svoj mrtav pepeo; migolji taj pepeo i utišava ga. Kad bi bezverac do kraja logično mislio, on bi morao reći, da života upravo i nema. Za njega je smrt jedina vera njegova; smrt jedina večna sila; smrt jedini bog. Za nas hrišćane pak smrt je svršetak jedne škole, signal odsluženja jednog vojnog roka, i ćuprija za povratak u domovinu, upravo smrt je sama po sebi ništa za one koji veruju Hristu. On je rekao Marti – a to govori i danas nama – ja sam vaskrsenije i život: koji vjeruje mene ako i umre živeće. Kome ćemo verovati, ako nećemo Hristu, brate Stavro? Ljudima ne možeš da veruješ ni kad kažu svoje ime, još manje kad kažu: platiću ti sutra, a najmanje kad govore o stvarima dubokim i visokim. Van Sina Božijega niko ništa ne zna ni o smrti ni o onome što nas čeka po smrti. Ali On je znao, i javio, i pokazao. Njegova pobjeda proždrije smrt, po rečima apostola. Šta onda imamo da se plašimo od onoga što je prodrto vaskrsenjem Hristovim? Ne lepi se strah smrtni za prilepljene uz Hrista, pobedioca smrti i Životodavca.
Ipak, jedan strah ostaje, potpuno umesan i opravdan. To je onaj strah, što su ga i svete duše osećale na pogledu smrti. To je strah ne od smrti no od nespremnosti za onaj besmrtni život. Strah od nečistote svoje duševne. Jer nečisti neće videti Boga, niti pravoga života u svetim nebesima. Gospod neka ti je hrabrost i uteha.