MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
106. Pismo
Jednom šegrtu koji traži saveta za duhovni život
 
Ne mogu ti iskazati, koliko me obradovalo tvoje pismo. Kad sam ga pročitao uzviknuo sam: evo junaka Tvoga, Gospode, blagoslovi ga! Jer zaista si junak, mada ti je tek petnaest godina. U kući svoga gazde gledaš svaki dan samo razdor, mržnju i siktanje. U magazi, gde puniš i prazniš sanduke, čuješ od svojih drugova samo psovke i bezobrazluke. Na ulici, i svuda unaokolo – sablazni, i samo sablazni. No tvoj junački duh ne prima nijednu od tih sablazni, što kroz oči i uši navaljuju na tebe. I tako s tobom se dešava ono: što video ne video, što čuo ne čuo.
Ah, kako si ti sve to drugačije zamišljao došavši iz svoga sela u varoš! Stupajući prvi put u tu varoš, pišeš, ti si video kuće sve lepše od vaše crkve u selu. I ti si sa trepetom i poštovanjem koračao ulicama ljuteći se na svoje noge što unose seljačku prašinu u tu goru od hramova, u tu neviđenu čistotu i svetinju. Pred mnogim visokim kućama prekrstio si se kao što se čovek krsti kad ugleda crkvu. Ali na jedanput dogodilo se nešto strašno za tebe, što ti je dalo na znanje, da to nisu crkve. Neko je iskočio iz takve jedne visoke građevine i psovao najveću svetinju što postoji na nebu. Avaj, u tebi se ustavilo disanje! Ti si se obrnuo nazad i počeo bežati ka svome selu. Ali si pri tom pomislio, da nikako ne možeš nazad. Zaplakao si gorko, pa otirući suze rubinom krenuo si opet u varoš. Od tada iz dana u dan ti si morao pribirati svu snagu, sav svoj mali život, da daš otpor užasima za užasima, koji su te okružavali. Ponekad si čuo zvono na crkvi, iako Crkvu još nisi u tom mestu ni vidjeo, pa si pomišljao: to anđeli s neba zvone i objavljuju Strašni Sud pokvarenom svetu! Tvoje gazde nikad ne idu u Crkvu, pa tako ni vi šegrti i kalfe. Sav goreći od želje za službom Božijom ti si se jednom usudio i zamolio gazdaricu da ideš u Crkvu. Na to se ona grohotom nasmejala, uhvatila te za kosu, uvukla te u trpezariju gde se doručkovalo, i viknula kroz smeh: zamislite šta ovom malom popu pada na pamet – hoće u Crkvu! I svi se stali kikotati kao u ludilu.
No sve te bure samo su jače utvrđivale drvo tvoga života. Ukoliko je jače rasla mržnja prema sablaznima utoliko je jače rasla tvoja ljubav prema Bogu. I ti si se održao u veri, u poštenju i u čistoti. Veliki junače Božiji, Gospod neka te blagoslovi! Na Davida mi ličiš, koji je kao dečak ubio Golijata. I ti si pobedio mnoga golijatska zla, koja su ti htela dušu umrtviti. Pa sada kada si se s Božijom pomoći spasao od mnogih sablazni pitaš za savet i pravilo, kako dalje da spasavaš dušu svoju. Zlatno dete moje, budi hrabar i na dalje, i Bog te neće ostaviti. Samo, veliš, dva do tri pravila, da bi mogao lako upamtiti! Dobro, evo neću ti ni dati više od tri pravila:
prvo pravilo: čitaj zapovesti Hristove iz ovog malog Jevanđelja, koje ti šaljem;
drugo pravilo: izvršuj prema moći te zapovesti, koje pročitaš i dobro shvatiš; i
treće pravilo: moli se Bogu, da ti otvori razum, da pravilno razumeš što pročitaš, i da te Duhom Svojim omoća, da pročitano možeš ostvariti.
Bog neka te ukrepi blagoslovom Svojim.